Kao mala vukla sam za sobom jedan jastuk. Običan, otrcan, ali moj omiljeni. Plakala sam kada primetim da nije tu. Ne znam zašto, verovatno ni moji nisu znali, ali osmeh se vraćao kada mi vrate moj jastuk. Kasnije sam dobila jastuk koji je imao rukice i nogice, našivenu kosicu, kao devojčica, kao lutka. Valjda su hteli da bar izgledamo normalno, i jastuk, i ja dok ga vučem svuda sa sobom. Nemam pojma kad me ta manija prošla. Moguće da je onda kad sam prestala da verujem u snove, onako nevino i bezuslovno. Kako samo deca umeju, jer njima to ide lagano. Dečica još uvek nisu programirana na ovu našu „sivu“ stvarnost. Oni znaju da je sve moguće. Oni znaju da kada nešto žele, mogu to i da dobiju. Dok ih ne zapljusnemo ograničenjima i nepoverenjem u život.
Verujem da ste bar nekad pričali sa nekim detetom. Da ste videli tu neiskvarenu iskru vere koja im blješti iz okica. Tu prepuštenost i lakoću. Tu istrajnost kada im ne uspe iz prve. Jer oni ne znaju za ne mogu, nije im prirodno i pokušavaće dok im ne uspe. Kada prestaje ta magija i kada je zameni sumnja? Onda kada nam previše puta kažu da ne možemo, da nećemo uspeti i da nismo dovoljno dobri. Stariji nam to kažu iz najbolje namere, a mi poverujemo da je tako najbolje za nas. Oni žele da nas zaštite i ne znaju za bolji način, a mi želimo da im budemo dovoljno dobri. I nisu krivi ni oni, ni mi. Svako je radio najbolje što je znao, pa se tako mnogi snovi ugasiše. Ali bitno je da ih možemo ponovo razbuktati, ako poželimo.
Upravo to i radim. Ne želim da mi potope moje snove. I ponovo imam omiljeni jastuk. Mada ga ne vučem sa sobom toliko očigledno. Samo pred san ga zagrlim i putujemo zajedno u te „lude“ snove. Polako vraćam i onu neiskvarenu dečiju veru u njihovo ostvarenje. Lagano budim onu uspavanu devojčicu, koja se sa svojim jastukom sakrila kada su hteli da joj prekinu snove. Imam čak i sliku malecke mene i mog lutka jastuka. Trebalo bi da vidite to zadovoljstvo i sreću. Jeste imali vi vaše „jastuke“? Jesu li i vas razdvojili? Možda nikada o tome niste ni mislili, ali verujem da bi vam izmamilo osmeh. Jer iz ove tačke gledišta je sve to suludo. Ali nekad nam nije bilo. Zato što su nam nekad bili dovoljni samo ti obični jastuci za sreću.
Autor: Ana Milovanović
