Volela bih da te reči nikada nisam izgovorila

Većina naučnika prošlog doba je tvrdilo da je najveći napredak u razvoju čovečanstva bio upravo taj što su ljudi stekli dovoljnu količinu inteligencije i svesnosti i njome razvili moć govora i komunikacije. To takođe tvrdi i većina naučnika današnjice, što zapravo i nije neistina, jer ljudi poseduju moć govora već štotinama i hiljadama godina. I ta mogućnost govora bez sumnje čini svakog čoveka produktivnim i zadovoljnijim u svakom pogledu i segmentu života.

Međutim, kao i sve i ova korisna mogućnost ima svoje dualnosti. A većinu tih dualnosti su ljudi učinili da budu mane govora.

Ljudi naviknuti da mogu da govore i da im to ne može niko oduzeti oni sve manje vode računa šta izgovaraju sebi i drugima. Sve manje vode računa kojim tonom se obraćaju sebi i drugima. Verovatno je zbog poganog jezika nastala narodna poslovica “ćutanje je zlato”. Međutim, nije ćutanje zlato, niti je vredno zlata. Ćutanje je zatvor, a reč sloboda vredi najskupljeg zlata kada zna pravilno da se upotrebi. Kada je puna mira i dobrih namera.

Postoje reči koje bih volela da nikada nisam izgovorila sebi i drugima, to su reči u kojima sam pokušavala da sebe ili nekog meni bliskog odvratim od nečega što istinski želi, a za šta sam smatrala da bi bilo ugrožavajuće po mene (ako sam ja u pitanju) ili po tog nekog.

Reči kojima sam sebi izražavala neke svoje strahove, reči kojima sam umanjivala vrednost svog postojanja i važnost svog života.

Reči koje su bila pune nerazumevanja prema sebi, životu, drugim ljudima i prema svetu.

Reči koje sam izgovarala čisto radi reda po automatizmu, bez emocije. Reči koje nisam tada razumela.

Reči se lagano i bez napora mogu izgovoriti, ali vas mogu u najblažem smislu iznervirati, mogu vas i emocionalno ozlediti, a mogu vas i emotivno osakatiti. Zato vodite računa šta, kome, i kako govorite.

Autor: Milica Đorđević