Znate ono kad vam kažu “Nije pravi trenutak” ili “To je pravi posao za tebe” ili “Ma ti si na pravom putu”, do onoga “Ma pravi će se pojaviti kad se najmanje nadaš”… Od toliko pravih, postadosmo lažni mi. Tražimo izgovore u tome, prebacujemo odgovornosti i ne priznajemo da ipak možda nismo dali sve od sebe, ali ko da je bitno, to i nije bilo pravo. Slažem se da nas ne može promašiti ono što nam je namenjeno, kao i da verovatno nećemo dobiti ono što nije, ma koliko želeli. Ali šta je sa svim onim bežanjima od samih sebe i suočavanja sa strahovima? Strah od uspeha će nas na primer uporno odvlačiti od posla iz snova, strah od bliskosti će nam nalaziti razloge zašto neka osoba nije za nas, dok će strah od letenja zauvek da nas uskrati za nove svetove. Često tih strahova nismo ni svesni, jer su ispod površine, a nekad jednostavno ne želimo da ih prepoznamo. Zašto bismo, lakše je odustati i pristati na prosek do koga se laganije dolazi. A koliko će nas taj prosek zadovoljiti, na nama je da li ćemo to reći sebi ili ćemo se možda zavaravati, jer će nam tako biti “prihvatljivije” za dalji život.

Mislite li da postoji nešto „pravo“ za nas? I ko ima pravo da odluči šta je to? Postoji li više pravih ili je samo jedna prava: reč, ljubav, karijera? Šta ako možemo da odlučimo da je sve pravo, da smo već imali prave i da nam dolazi novo jato pravih mogućnosti? Možemo da odlučimo da smo imali i „krive“, ali neće nam život biti bezbrižniji zbog toga.

Biram da verujem u životni proces, biram da verujem u čaroliju prepoznavanja, biram da budem prava ja u svakom trenutku. Možda nisam umela uvek da izaberem ono pravo, ali sam se trudila da biram srcem. Čak i kada sam nešto odabrala iz pogrešnih razloga, zaista sam verovala da je tako najbolje za mene. Oprostila sam sebi zbog toga i iako je moje biće tada patilo, to se nekom magijom transformisalo u zahvalnost. Jer nema potrebe da držimo u sebi gorčinu zbog svog neznanja, kad možemo već sledeći put to mnogo bolje da uradimo. I neka mi oproste svi oni kojima nisam bila prava, nisam to ni sebi često bila, ali kao što rekoh, sebi sam tu grešku već oprostila.

Autor: Ana Milovanović

To je pitanje koje me često prati u zadnje vrijeme i ja sad definitivno biram ovo drugo. Svaki čovjek ima urođenu potrebu da bude u pravu. To nam je još iz vremena kad je svaka pogrešna odluka bila opasna po život. I naravno i danas se svi trudimo da uspijemo u tome. Nerado priznajemo svoje greške, dok tuđe uveličavamo. Ali svi mi imamo svoju istinu. Često se desi da jednu te istu stvar doživljavamo potpuno drugačije. Znala sam se naći u nekoj situaciji gdje sam bila sto posto sigurna da sam ja u pravu i da je druga osoba pogriješila. Onda s vremenom shvatim da i ta druga osoba isto to misli. Naravno vjeruje da je ona u pravu i to je njena realnost. Iz istog događaja izađemo sa potpuno suprotnim mišljenjem. Zato nekad ne treba da se ljutimo jedni na druge. Možda mi nešto vidimo kao laž, dok drugi to smatraju istinom i vjeruju u to.

Nije uvijek onako kako nam se čini. Osoba koja je doživjela traume u životu može povišeni glas protumačiti skroz drugačije nego osoba koja nije imala takva iskustva. Isto tako i humor neko može shvatiti kao takav, dok neko drugi kao uvredu. Ne treba prebrzo donositi zaključke, jer nekad ne vidimo širu sliku. Prošlost je ta koju nosimo sa sobom i igra veliku ulogu u tome kako gledamo na neke stvari. Moramo je probati ostaviti iza sebe i svaki novi dan vidjeti kao šansu za novi početak. Ipak trebamo biti tolerantni prema drugima i cijeniti tuđe mišljenje, čak i onda kad se ne slažemo s njim. Odavno sam prestala ubijeđivati druge da sam baš ja ta koja je u pravu i kojoj se treba vjerovati. Svako od nas  ima svoju istinu. Rijetko ćemo posumnjati u nju i povjerovati drugima. Zato se ne isplati ubijeđivati nikog da ste u pravu i da oni griješe. Bolje je biti u miru i pustiti drugima da imaju svoje mišljenje i svoj stav.

Kad ste u miru onda vam više ne smeta kada neko drugačije vidi neke stvari. Znate da smo svi različiti i da se stalno razvijamo. Vrijeme nas takođe mijenja, pa isto tako naš pogled na svijet. Znači ono što danas smatramo istinom i pravdom možda sutra nećemo tako misliti. Ne trebamo se kriviti zbog toga. Prije svega biti uvijek iskren prema sebi. Učimo jedni od drugih i sve ima svoju svrhu. Naravno postoje situacije u kojima je važno ustanoviti ko je u pravu i ko govori istinu. To je kad su ozbiljne stvari u pitanju. Ali ja mislim na sitnice i svakodnevne probleme. Ne isplati se gubiti vrijeme, ni živce na to da nekom obijasnimo šta smo rekli i kako smo to mislili. Naše misli svakako možemo samo mi razumjeti i znati koje su nam bile namjere. Bitno je da ne mislimo zlo drugima i da pustimo svakog da živi svoja uvijerenja, ma kakva ona bila. Jednog dana sam shvatila da ne možemo promjeniti druge, niti im pomoći u nekim stvarima, ako oni to ne žele. Biti u pravu je važno, ali ne i neophodno. Meni je ipak važnije da sam u miru. Znam da govorim uvijek svoju istinu, koju u tom trenutku osijećam, a na drugima je kako će to razumijeti i koliko vjerovati.

Autor: S. M.