Znate ono kad vam kažu “Nije pravi trenutak” ili “To je pravi posao za tebe” ili “Ma ti si na pravom putu”, do onoga “Ma pravi će se pojaviti kad se najmanje nadaš”… Od toliko pravih, postadosmo lažni mi. Tražimo izgovore u tome, prebacujemo odgovornosti i ne priznajemo da ipak možda nismo dali sve od sebe, ali ko da je bitno, to i nije bilo pravo. Slažem se da nas ne može promašiti ono što nam je namenjeno, kao i da verovatno nećemo dobiti ono što nije, ma koliko želeli. Ali šta je sa svim onim bežanjima od samih sebe i suočavanja sa strahovima? Strah od uspeha će nas na primer uporno odvlačiti od posla iz snova, strah od bliskosti će nam nalaziti razloge zašto neka osoba nije za nas, dok će strah od letenja zauvek da nas uskrati za nove svetove. Često tih strahova nismo ni svesni, jer su ispod površine, a nekad jednostavno ne želimo da ih prepoznamo. Zašto bismo, lakše je odustati i pristati na prosek do koga se laganije dolazi. A koliko će nas taj prosek zadovoljiti, na nama je da li ćemo to reći sebi ili ćemo se možda zavaravati, jer će nam tako biti “prihvatljivije” za dalji život.
Mislite li da postoji nešto „pravo“ za nas? I ko ima pravo da odluči šta je to? Postoji li više pravih ili je samo jedna prava: reč, ljubav, karijera? Šta ako možemo da odlučimo da je sve pravo, da smo već imali prave i da nam dolazi novo jato pravih mogućnosti? Možemo da odlučimo da smo imali i „krive“, ali neće nam život biti bezbrižniji zbog toga.
Biram da verujem u životni proces, biram da verujem u čaroliju prepoznavanja, biram da budem prava ja u svakom trenutku. Možda nisam umela uvek da izaberem ono pravo, ali sam se trudila da biram srcem. Čak i kada sam nešto odabrala iz pogrešnih razloga, zaista sam verovala da je tako najbolje za mene. Oprostila sam sebi zbog toga i iako je moje biće tada patilo, to se nekom magijom transformisalo u zahvalnost. Jer nema potrebe da držimo u sebi gorčinu zbog svog neznanja, kad možemo već sledeći put to mnogo bolje da uradimo. I neka mi oproste svi oni kojima nisam bila prava, nisam to ni sebi često bila, ali kao što rekoh, sebi sam tu grešku već oprostila.
Autor: Ana Milovanović