Home Blog Strana 309

Lepote Srbije: Bor – planina Stol

ShineM
-
0
Lepote Srbije: Bor – planina Stol

Ovog puta BALKAN ROADS su nas vodili na jednu malu planinu u blizini Bora- planina Stol. Opremili smo se osmehom, jer u nekim delovima su najavlivali kišu, ali to nam nije smetalo, jer smo bili spremni za sve uslove, a najbitnije – želja da se lepo provedemo i odmorimo.

I u tome je nam pomogao vodič Željko, koji je prpremio jedno iznenađenje, a to je da smo pre nego što stigli na naše mesto, posetili izletište kod Paraćina – reku Grzu. Ona je duga oko 23 kilometara i oko nje se nalaze šume javora i jasena. Uz duž reke imate dosta opremljenih mesta za odmor i uživanje. S obzirom da prethodnih dana na ovim mestima je bila kiša, nismo mogli da dođemo do vrela reke, jer je put bio poprilično loš zbog kiše i čak par mostova  bilo je uništeno. Ali smo ipak iskoristili priliku i vreme i prošetali malo pored reke i pored restorana „Koliba“, koji se nalazi na početku vikend naselja. Neki od nas su čak i prelazili po mostovima, čiji izgled uopšte nije davao dozu sigurnosti da će izdržati. Šta sve ne uradimo za lepu sliku i par ekstremnih emocija.

Od Grze do planinarskog doma „Crni vrh“ u podnožju planine Stol stigli smo za nekih 1,5 sata. Poruku, što se nalazi na kamenu ispred doma glasi: „Disati možeš. Planirati moraš“. Upravo tako ćemo i uraditi.

Pre nego što krenemo na uspon jedna zajednička fotografija sa pogledom na planinu, onda malo vremena za slikanje pored jezerceta, što se nalazi tu, ispred doma (ali nije Borsko jezero, što se nalazi dalje i vidi se sa planine Stol) i krećemo u akciju. Sam uspon na planinu nije toliko zahtevan, osim na početku, kada je malo više strm, pa će tu biti možda najteži deo za uspon. Sa strane tu i tamo imate stene, koje će vam poslužiti za odmor, i za neku dobru sliku. Odavde već možete da viditi i planine Veliki krš, koji se prostire iza planinarskog doma. Sama planina Stol ima dva vrha. Prvi se lepo vidi i dok ste pored planinarskog doma, i on je vam možda i najlepši za slikanje.  Vide se stene, koje izgledaju kao stepenice, negde su litice strme, a negde možete da se razvučete  bukvalno između dve stene.  Tu su se projavlivale naše kreativne osobine, te fotografije za pamčenje su ispale i više nego lepe i zabavne. Odmah iza ovog prvog vrha vidi se i najviši vrh planine Stol, koji se nalazi na visini od 1.165 m nmv.  Što se tiče nekog obeležja, nema ga na samom vrhu, ali zato ima jak vetar, koji te duva, i prelep pogled na: Veliki Krš, Deli Jovan. Negde u daljini pod zracima sunca vidi se i Borsko jezero, ali onako malo, čisto kad padne neki zrak od sunca na njega. Ali ni taj vetar nam nije smetao da se ovde malo raspremimo i odmorimo telo i dušu uz neki zalogaj hrane. I jedne lepe domaće rakije, što je Željko poneo sa sobom. Silazak je bio zabavniji, jer smo se svi na vrhu upoznali pa smo sada mogli da pričamo jedni drugima svoje planinarske i avanturističke priče i da razmenjujemo iskustva. Vreme u tim momentima ide brže nego što osetiš, pa smo se vrlo brzo našli pored planinarskog doma, gde je naš domaćin, koji se inače zove Dobri, pripremio i te kako dobar ručak: omlet i kobasice iz divljače. Niko nije otišao gladan odavde. (Napomena, u domu postoji i smeštaj na skoro 35 ležaja, tako da ako želite da provedete ovde više vremena, možete da se dogovorite o svemu sa Dobrim). Kada smo mislili da smo završili sa ovim lepim danom i još jednim odvojenim vrhom, Željko je napravio pauzu u Boru, pored nekih ogromnih mašina, čiji točkovi su bili dovoljni da sednemo u njih i da nam to bude kućica.  Tri točka su bili ofarbana u boje Srbije ( i Rusije), te smo napravili jedne neobične uspomene iz Bora.

Šteta što se dan u dobrom društvu završava  brže nego što bi hteli, a mi definitivno čekamo neki sledeći izlet da istražimo našu Srbiju.

Autor: Kristina Jovičić

 

Bila jednom jedna priča

ShineM
-
0
Bila jednom jedna priča

…97, 98, 99, 100!

-Brate mili, ne mogu više! Izbrojah 100 ovaca, čitavo stado okupih, a sna ni na vidiku. Pre ću pastir postati.
-A da probaš da nabrojiš 101-og dalmatinca, možda te to uspava,
upita muž kroz smeh pokušavajući da me oraspoloži.

I uspeo je. Od muke se počeh smejati. Ali i od srca. Kad razmislim, uvek me je hvatao napad smeha usred nekih situacija koje uopšte nisu za smejanje. Da li je to neki odbrambeni mehanizam, šta li je, ali neka smeha. Uvek je dobrodošao. Sve muke se lakše preguraju sa njim.

I tako se muž i ja slatko ismejasmo, ali to mi, nažalost, nije donelo san na oči. Nema šta nisam probala, od čajeva do brojanja ovaca. Kad neka muka uhvati, izgleda se san lepo spakuje i put pod noge. Verovatno kod nekog drugog, ko je opušteniji, a ti draga moja, broj ovce.

-E, znam šta možemo probati,
uzviknu muž
-Šta, majke ti?
-Nemoj se smejati. Palo mi je na pamet da probam da ti čitam knjigu. Ko detetu. Ko zna, možda upali?
-Slušam, bez razmišljanja rekoh.

Nekoliko stranica kasnije spavala sam baš kao dete. Jedino sam tako uspevala da zaspem tih dana. Tih dana kad mi nije bilo do priče, a ona je opet uspevala da se prišunja. Tiho, nežno, strpljivo.
Hvala ti, pričo, što postojiš.

Toliko si rana zalečila. Nemam ni trunku sumnje u to da su razgovori lekoviti. Nekad je dovoljna jedna jedina rečenica da ti ulepša dan, mesec, godinu, život.
Kad ne vidiš nigde smisao i u tom besmislu čuješ: „Ja imam najbolju mamu na svetu. “
Kad ležiš bolesna i dobiješ poruku od drugarice: „Dolazim za 5 minuta i donosim ti toplu supu.“
Kad sediš u čekaonici kod lekara, a on te drži za ruku i kaže: „Ja sam tu. Ne plaši se.“

Tako si magična, pričo!
Lepa si i na svom početku, dok se nespretno oblikuju prvo ma-ma, ta-ta… Pa onda tvoje čuveno delo „za laku noć“. Najlepši ritual na svetu. Još čuvam svoje knjige bajki iz detinjstva i povremeno ih prelistam.

Pitaj nekog tebi dragog da ti pročita omiljenu bajku. A možeš i sama sebi da napraviš ugođaj, što da ne? Skuvaj šoljicu čaja, priguši svetlo, umotaj se u ćebe i počni.
Veruj mi, dete u tebi će ti biti zahvalno.
I ubrzo pospano.
Laku noć i lepo spavaj!

Autor: Sara Novković Tepšić

Pratimo se

ShineM
-
0
Pratimo se

Samo prati svoj osećaj, svoje telo, svoje srce. Gledaj u svoj kompas i pravac koji je tebi namenjen. Usmeri se na svoje želje. Okreni se ka izlazećem suncu, ali uživaj i u zalasku. Ne primaj k’ srcu ono što za tvoje srce nije. Zaputi se ka ostvarenju. Istraj u poverenju. Nađi svoje zašto. Ne pristaj na tuđe zato. Je l me pratite? Pratimo se.

Pratimo li mi život ili on prati nas? Imamo li pratnju do života kakav želimo? Jeste li nekome pratnja kroz sreću? Ili samo ispratite saosećajno nečiju tugu?

Volim da kažem da ja pratim znakove pored puta. Ne znam jesu li tu zato što ih već pratim, ili su tu da bih iznova pratila. Ko tu koga prati? Pratimo se.

Kažu da sreća prati hrabre. Mislim da ipak hrabri prate sreću. Znam to jer sam hrabra i jer sreću pratim. Pratimo se.

I možda ne znam da definišem kakav osećaj pratim, ali mogu da opišem kako se zbog toga osećam. I možda ne umem baš sve u životu da ispratim, ali se iznova podsećam. Da me neko prati, da ja nekoga pratim, čak iako sve ostale iz života ispratim, sebe ću i dalje da pratim. Onu moju hrabru devojčicu koja mi se iz dubina smeška. Jer, pratimo se.

Čak i kada najradije neke delove života ne bih da propratim, ipak sam tu, jer znam da su svi već dobro osmišljeni i meni dodeljeni. A ako baš mogu da uhvatim neku krivinu u tome, što da ne, ali opet i tada nešto pratim, sebe i svoje potrebe, jer sebi sam najpreča. I, zbog toga, pratim se, niko to ne može bolje od mene, zar ne?

Ne znam da li ste me i koliko ispratili u ovoj priči. Ako jeste, drago mi je, ako niste, to je manje bitno. Dok god sebe uspevate da uhvatite u svojoj priči, sve ostalo je nevažno. Pratite se, tu nema greške.

Autor: Ana Milovanović

Kad u jesen lišće opada i vene, običaj je u njenom selu momci da se žene!

ShineM
-
0
Kad u jesen lišće opada i vene, običaj je u njenom selu momci da se žene!

Pre tačno mesec dana Božici Velousis srpskoj književnici, pesnikinji, novinarki i humanitarki koja je ostvarila saradnju sa UNICEF-om i Crvenim krstom Srbije, uručena je prestižna „Zlatna značka“ za doprinos razvijanju kulturnih delatnosti, za nesebičan trud, rad i stvaralački doprinos srpskoj književnosti Srbije i to jednoglasnom odlukom Kulturno-prosvetne zajednice zajednice Srbije…

Poštovaoci njenog pera i drugi građani sa područja Balkana, već izvesno vreme zapažaju njeno autentično obraćanje javnosti i to kroz projekte pri kulturi Srbije, humanitarnom radu sa decom i putem drugih događaja, ali s misijom očuvanja tradicije, kako je i nedavno naglasila na svojim društvenim mrežama. Njena pojavljivanja u autentičnim i arhaičnim očuvanim komadima stare gradske beogradske, šumadijske ili kosovsko-metohijske nošnje zaista nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim, posebno jer tako širi domaće nasleđe svojih baka i deka koje nosi u dugom i nostalgičnom sećanju. Želeći da se približi mlađim naraštajima, na specijalnom fotografisanju na južnom bedemu beogradske Tvrđave, za novu zbirku poezije, zahvaljujući slavnoj dizajnerki i modnoj kreatorki Tijani Cvetković ispred salona venčanica „Dar“ spojila je nespojivo! Tačno tako. Njih dve su nakon višečasovnog razmišljanja i razgledavanja po salonu, odabrale svečanu belu čipkanu haljinu koju su spojile sa libadom od bordo pan pliša i zlatne srme, koja datira čak iz 18. veka, a pripadala je Božičinoj baki Radmili, inače poznatoj čuvarki šumadijske kulturne baštine. I tako dok su Beograđani u prolazu zadivljeno posmatrali srpsku pesnikinju u ovoj originalnoj stilizaciji, ona je evocirala uspomene na folkorno društvo u kom je igrala, potom na sopstveno detinjstvo, porodična i javna okupljanja, druge događaje etno karaktera u kraju o kom je odrasla.

Inače, Božica Velousis tvrdi da predstavnici današnje omladine sve više nastoje da venčanja predstavljaju baš u ovom maniru, jer bez bogate prošlosti zaista nema svetle budućnosti niti tradicije, što je i potvrdila radeći u okviru mnogih projekata očuvanja nacionalne baštine Srbije. Venčanje predstavlja životni događaj i sasvim je u redu da tog dana mladenci budu obučeni kao njihovi bake i deke, jer to je još jedan od načina da se u budućim porodicama prenese i očuva poštovanje, vaspitanje i svest očuvanja tradicije, običaja i adeta iz porodične kuće. Stoga je sve manje venčanja u urbanim ugostiteljskim objektima. Danas se venčanja sve više obavljaju ispod vedrog neba, na lepo uređenim zelenim površinama, u etno selima, cvetnim baštama…. da bude baš kao nekada. Sličnu naviku sve više primenjuju i građani drugih država Evrope.

Srpska narodna nošnja svakako zauzima posebno mesto u materijalnoj kulturi i tradiciji srpskog naroda na Balkanu. Svaki motiv na nošnji ili rad je predstavljao podneblje sa kog dolaze oni koju su nju nosili, dok je u svom istorijskom razvoju nošnja predstavljala i poreklo, religiju, poruku.

Jesen je stigla, a dunja na ormaru zamirisala, a vi, dragi čitaoci našeg portala ukoliko niste, pogledajte u svojoj škrinji, možda se baš krije očuvana anterija, šajkača, jelek, mintan, fermen, pojas kovanik, đerdan od dukata… ili baš livada vaše bake koja još miriše na smilje, bosiljak i lavandu.

Krvopije, vampiri i tako to

ShineM
-
0
Krvopije, vampiri i tako to

Verovali ili ne, to nije nikakva naučna fantastika, to je svakodnevnica i to su ljudi. Krvopije, vampiri, usisivači energije, kako još da ih krstim, ne znam ni sama, ali sigurna sam da sinonima ima mnogo. Kao krpelji koji se prilepe i učvrste svojim nožicama, tako i oni, krv na slamčicu znaju da iscede, oni tako rastu, a žrtva kopni.

Znate, toliko sam ih srela u životu da bih tačno doktorsku disertaciju mogla da spremim na tu temu. Nanjuše me, ma tačno znaju gde i kome da se priheftaju, a onda nastaje ludilo i drama. Empate su tu, u stvari, najugroženije. Kako i sama spadam u tu grupaciju, osećam se poprilično uzurpirana u svom svetu, jer pored njih moj svet ne postoji, postoje samo oni. Ranije sam se često pitala – šta je ovo, kako se takve osobe uvek lepe za mene, a ne za nekog drugog. E pa odgovor je u tome što je meni neprijatno da ih odgurnem od sebe. Nekako to nije u mojoj prirodi, pa zbog toga i ispaštam. Verujem da nas takvih ima mnogo, međutim, emocionalnih vampira još je više. Ponekad zaista ne znam na koji način, a da to bude iole pristojno i korektno, da ih zaustavim u toj njihovoj dramaturgiji. Naravno, kad mi prekipi onda to bude na ne baš tako lep način, ali interesantno je to što oni nemaju kočnicu i ne znaju kada je dosta i uglavnom moraju da budu grubo zaustavljeni, a onda se naljute.

U svom okruženju imam drugarice koje to rešavaju po vrlo kratkom postupku (blago njima) – izvini, nemam vremena, u gužvi sam i gotovo, pa se čude meni kako i zašto dozvoljavam takve stvari. Reč je o tome da ne mogu, kad mi se neko otvori i priča, uglavnom o nekim teškim temama, mada nisu baš uvek u pitanju teške teme, tek tako da pređem preko njihove priče. Udubim se i saslušam, ali samo da vam kažem, tu je caka. Ljudima su potrebni slušači. Baš njih briga kakvi ste, šta ste i da li imate nekih svojih problema, njima je važna samo jedna stvar, a to je da isprazne svoju kantu sa đubretom. A pošto je kanta relativno mala i stalno se puni, eto Vas u začaranom krugu.

Imala sam drugaricu, koja je pobijala sve rekorde, što bi se reklo, maratonka, to je čudo, svetsko čudo, jer kod nje je apsolutno sve bila drama do te mere da sam se često pitala, kako je to moguće? Na primer, menjanje sijalice na lusteru ili lampi u njenoj priči imalo bi sve karakteristike pravog triler romana, sa likovima, zapletom i na kraju veličanstvenim, pobedonosnim paljenjem iste. I ne samo to, priča bi trajala i trajala, a ja bih slušala i slušala, misleći pritom kako bi se ona ili takvi ljudi ponašali u zaista dramatičnim okolnostima. Isto, potpuno isto, čak mi se čini da je menjanje sijalice za nijansu dramatičnije.

Shvatila sam, nakon puno vremena, da ljudi i to mnogi ljudi, a pogotovo krvopije, zloupotrebljavaju ljubaznost. U stvari, to im dođe kao pozivnica za žurku. Zloupotrebljavaju našu spremnost da nešto uradimo i saslušamo. Grčevito se hvataju, bez imalo preispitivanja – pa čekaj, možda preterujem. Ne, oni bi jedva dočekali svoj trenutak, na moje – imam nešto važno da ti ispričam, išlo bi ono – ma ne, čekaj da čuješ samo moju priču. I tako, paf, ja prilepljena na pod, saterana u ćošak, stisnuta uza zid po ko zna koji put, slušam notornu glupost upakovanu u Agatu Kristi.

Draga Saveta, nemoj da savetuješ, nemoj da kritikuješ i ni po koju cenu nemoj da im kažeš istinu koju oni, tobože žele i traže da čuju. To je samo zamka. Ništa od toga krvopije ne žele, samo im je potrebna deponija. Posle takve „seanse“, oni su čisti, a ti dok očistiš svoj um od duševnih zagađenja, taman dođe vreme za pražnjenje neke nove kantice.

Autor: Male Velike Stvari

 

Lak i brz kolač: Brownie sa bananom i orahom

ShineM
-
0
Lak i brz kolač: Brownie sa bananom i orahom

Recept:

5 jaja

250 gr putera

150 gr čokolade sa lešnikom

100 gr crne čokolade

190 gr kristal šećera

100gr bademovog brašna

100 gr brašna

70 gr seckanih oraha

2 kašičice pr za pecivo

1 banana

Priprema:

Izmešati brašna sa praškom za pecivo. Umutiti jaja sa šećerom, čokoladu i puter otopiti, sve sjediniti, sipati smesu u pleh koji ste podmazali uljem i u koji ste stavili pek papir. Poređati banane odozgo i peći na 180 stepeni u rerni sa ventilatorom, 25 minuta, posle na 160 još 10 minuta.

Uživajte i prijatno!

Autor: Sunčica Stanković

1...308309310...565Page 309 of 565

O nama

Shine magazin je tu sa idejom da vam pruži nešto više, kvalitetnije i bolje što možete uvek pročitati i ne zažaliti što ste izdvojili vreme.

Dodatno

Najnovije

Kako izgleda pauza kada vodite posao, a ne možete potpuno da se isključite?

Biznis i karijera 0
Kada vodite sopstveni posao, pauza retko znači potpuno isključenje...

Kako da vaš mali salon ili studio ostavi veliki utisak na klijentkinje

Biznis i karijera 0
Mali salon može ostaviti snažan profesionalni utisak - ako...

Samopouzdanje kod žena i kako ga steći i sačuvati?

Biznis i karijera 0
Samopouzdanje znači da se uzdamo u sebe. Da se...

Newsletter

© 2021 Shinemagazin.com zadržava sva prava!

Izrada sajta Seosajt.com