Verovali ili ne, to nije nikakva naučna fantastika, to je svakodnevnica i to su ljudi. Krvopije, vampiri, usisivači energije, kako još da ih krstim, ne znam ni sama, ali sigurna sam da sinonima ima mnogo. Kao krpelji koji se prilepe i učvrste svojim nožicama, tako i oni, krv na slamčicu znaju da iscede, oni tako rastu, a žrtva kopni.
Znate, toliko sam ih srela u životu da bih tačno doktorsku disertaciju mogla da spremim na tu temu. Nanjuše me, ma tačno znaju gde i kome da se priheftaju, a onda nastaje ludilo i drama. Empate su tu, u stvari, najugroženije. Kako i sama spadam u tu grupaciju, osećam se poprilično uzurpirana u svom svetu, jer pored njih moj svet ne postoji, postoje samo oni. Ranije sam se često pitala – šta je ovo, kako se takve osobe uvek lepe za mene, a ne za nekog drugog. E pa odgovor je u tome što je meni neprijatno da ih odgurnem od sebe. Nekako to nije u mojoj prirodi, pa zbog toga i ispaštam. Verujem da nas takvih ima mnogo, međutim, emocionalnih vampira još je više. Ponekad zaista ne znam na koji način, a da to bude iole pristojno i korektno, da ih zaustavim u toj njihovoj dramaturgiji. Naravno, kad mi prekipi onda to bude na ne baš tako lep način, ali interesantno je to što oni nemaju kočnicu i ne znaju kada je dosta i uglavnom moraju da budu grubo zaustavljeni, a onda se naljute.
U svom okruženju imam drugarice koje to rešavaju po vrlo kratkom postupku (blago njima) – izvini, nemam vremena, u gužvi sam i gotovo, pa se čude meni kako i zašto dozvoljavam takve stvari. Reč je o tome da ne mogu, kad mi se neko otvori i priča, uglavnom o nekim teškim temama, mada nisu baš uvek u pitanju teške teme, tek tako da pređem preko njihove priče. Udubim se i saslušam, ali samo da vam kažem, tu je caka. Ljudima su potrebni slušači. Baš njih briga kakvi ste, šta ste i da li imate nekih svojih problema, njima je važna samo jedna stvar, a to je da isprazne svoju kantu sa đubretom. A pošto je kanta relativno mala i stalno se puni, eto Vas u začaranom krugu.
Imala sam drugaricu, koja je pobijala sve rekorde, što bi se reklo, maratonka, to je čudo, svetsko čudo, jer kod nje je apsolutno sve bila drama do te mere da sam se često pitala, kako je to moguće? Na primer, menjanje sijalice na lusteru ili lampi u njenoj priči imalo bi sve karakteristike pravog triler romana, sa likovima, zapletom i na kraju veličanstvenim, pobedonosnim paljenjem iste. I ne samo to, priča bi trajala i trajala, a ja bih slušala i slušala, misleći pritom kako bi se ona ili takvi ljudi ponašali u zaista dramatičnim okolnostima. Isto, potpuno isto, čak mi se čini da je menjanje sijalice za nijansu dramatičnije.
Shvatila sam, nakon puno vremena, da ljudi i to mnogi ljudi, a pogotovo krvopije, zloupotrebljavaju ljubaznost. U stvari, to im dođe kao pozivnica za žurku. Zloupotrebljavaju našu spremnost da nešto uradimo i saslušamo. Grčevito se hvataju, bez imalo preispitivanja – pa čekaj, možda preterujem. Ne, oni bi jedva dočekali svoj trenutak, na moje – imam nešto važno da ti ispričam, išlo bi ono – ma ne, čekaj da čuješ samo moju priču. I tako, paf, ja prilepljena na pod, saterana u ćošak, stisnuta uza zid po ko zna koji put, slušam notornu glupost upakovanu u Agatu Kristi.
Draga Saveta, nemoj da savetuješ, nemoj da kritikuješ i ni po koju cenu nemoj da im kažeš istinu koju oni, tobože žele i traže da čuju. To je samo zamka. Ništa od toga krvopije ne žele, samo im je potrebna deponija. Posle takve „seanse“, oni su čisti, a ti dok očistiš svoj um od duševnih zagađenja, taman dođe vreme za pražnjenje neke nove kantice.
Autor: Male Velike Stvari
