Strah i ankciosnost postali su tako česta pojava da uveliko utiču na naše zdravlje i svakodnevne aktivnosti. Onaj osijećaj kad osijetiš jezu po čitavom tijelu, kolena ti klecaju, a kroz glavu prolazi najgori mogući scenario. Srce počne ubrzano da kuca, muka ti je i osijećaš slabost i nemoć. Kod nas na balkanu od malena nas uče da strah treba ignorisati, ne priča se o tome. Sramota je i to se krije. Strahovi se javljaju iz raznih razloga i postoji više vrsta straha. Strah od visine, od smrti, od bolesti, od zmije, pauka. Strah od javnog nastupa pa čak i strah od ljudi. Strah može biti umeren i on je sasvim normalna pojava. Naprimjer svaki roditelj ima strah za svoje dijete da mu se ne dese ružne stvari. Međutim postoji i onaj patološki strah, gdje svakodnevno očekujemo neku opasnost, koja često nije realna. To se naziva anksioznost.

Prvi korak da pobijedimo strah je da shvatimo zašto i kako je nastao. Uzrok je gotovo uvijek neko negativno iskustvo koje smo doživjeli u prošlosti i koreni su duboko u našoj podsvesti. Kada strah nazovemo pravim imenom i osvijestimo, već smo uradili pola posla. Drugi korak je da pričamo s nekim o svojim strahovima. Ako nemamo nikog od povjerenja, onda treba tražiti profesionalnu pomoć, prije nego strah uništi naše zdravlje. Ne mora to biti neki terapeut, doktor opće prakse takođe može pomoći. Terapeuti uglavnom predlažu da se treba izložiti strahu, ulazeći u mislima u situacije koje nas plaše. Takve viježbe treba planirati, jer s tim dobijamo osijećaj da imamo sve pod kontrolom. Dopustite da vas strah prevlada, nakon toga on počinje da opada. Ne plašite se ako osijetite uznemirenost. Važno je znati da nam se ne može desiti ništa, osim tog neugodnog osijećaja. Ponavljajte vježbu sve češće i svaki put će strah opadati. Nakon toga pohvalite sebe i nagradite se za uspijeh. Budite strpljivi, ako je on duboko u našoj podsvesti, sigurno ga se nećete brzo riješiti. Još jedan način, kako da umanjimo strah je da napravimo listu stvari kojih se plašimo. Kad počnete čitati, shvatićete da je polovina tih stvari beznačajna, a za drugu polovinu potražite riješenje. Kad osijetite strah dišite duboko, polako udišući i izdišući vazduh. U svakodnevne aktivnosti uvedite boravak na otvorenom. Sviježi zrak umiruje nervni sistem i pomaže da se bolje osijećate. Ponekad je za strah od nepoznatog dovoljno da se informišete. Prikupljanje informacija nam pomaže da sagledamo širu sliku i umanjimo strah. Svi mi imamo strahove, samo mali dio nas se odluči boriti s njima. Ljudi koji ga godinama potiskuju, dolaze u situaciju da imaju  strah od straha. Kad osijete tjeskobu i unutarnji nemir, boje se da će dobiti napad panike. To je začarani krug iz kojeg je teško izaći i jako ozbiljno stanje. Ako smo u stresu, strahovi će se vraćati. Zbog toga je neophodno da se razvijamo u emocionalno stabilnu osobu.

Strah je jedna od najčešćih psihološki smetnji današnjice i on nas ograničava. Jedan od strahova koji je mene ograničavao, bio je strah od visine. Sama vožnja u autu preko mosta, budila je u meni užasan osijećaj. Penjanje sa žičarom je za mene bilo nepojmljivo. Onda sam jednog dana shvatila, ako želim otići na ljetovanje, dalje od Jadranskog mora, moram to pobijediti. Čitala sam o tome i primjenjivala sve ove metode. Stavljala sam fokus na ono lijepo šta me čeka kad iziđem iz aviona. Zamišljala sam sebe na predivnoj plaži uz talase mora i to mi je pomoglo. Prošlo je puno lakše nego sam mislila i bila sam ponosna na sebe. Sav trud se isplatio, tako da ne postoji više nemoguća misija. Po nekad dajemo preveliku važnost pogrešnim stvarima. Pročitala sam jednu mudrost koja me oduševila: „Strah ne sprečava smrt, strah sprečava život“ i to je istina. Zato radite na svojim strahovima i ne dopustite da upravljaju vašim životom.

Autor: S.M.

*Prvi slučaj u kom nam manjka slobode u izražaju je kada nismo sposobni da ispoljimo sebe, stavove, mišljenja i trenutna stanja. U ovom slučaju osećaj neadekvatnosti je taj koji nas sputava u deljenju sopstvenih gledišta. Tada deluje kao da ne verujemo da su naša mišljenja i stavovi vredni, pa ćutimo umesto da uzmemo učešće u razgovoru. Ovde se ne radi o slušanju, koje deluje učtivo, već o stvarnoj nesposobnosti izražaja. Zašto se plašimo posledica iznošenja sopstvenih ideja? Da li se bojimo da ćemo ispasti glupi ili nedovoljno dobri u nečijim očima? Zašto, ako u suštini znamo i osećamo da je naše mišljenje vredno?  Ključ rešavanja ovog problema je probuditi odgovornost da naše mišljenje vratimo kolektivu. Naše nezavisno mišljenje, kao i mišljenje svake osobe  u ovom društvu  je važno i treba da bude izrečeno, uvek će doći do onoga kome je potrebno. Ako ga prećutkujemo, pored toga što stvaramo sebi energetske blokade, ostavljamoi  kolektiv uskraćen.

*Drugi slučaj je nekonformista u reakcijama na druge  (umesto da jednostavno izražavamo sebe).

Da li konstantno tražimo pravo na nezavisno mišljenje, a ne posedujemo disciplinu prilikom izražavanja tog prava? Da li često protivurečimo tuđim gledištima samo zato što imamo prava na to i ako svi kažu da, mi ćemo reći ne? Ukoliko prepoznamo da je odgovor da  –  zapravo smo zarobljeni u borbi za pravo da budemo slobodni.  Nema nikakvog smisla boriti se za pravo na slobodu, zar ne?

Takodje, vezivanje za bilo koje gledište, zadrtost u bilo kom stavu, alternativnom ili konvencionalnom, podjednako nam uskraćuje slobodu izražaja i komunikacije.

Autor: emocionalno.osnazivanje