Sećanja su kao zla kob koja prati do kraja života, posebno je teško ako su to sećanja vezana za smrt najvoljenijih.

Filip David je za ovaj roman dobio Ninovu nagradu 2014. godine, roman je izazvao dosta pozitivnih reakcija, i bio je par meseci jedna od najprodavanijih knjiga.

Narator je dečak koji je video kako mu streljaju oca, brat koji nije uspeo da zaštiti mlađeg brata, i sin žene koja je skončala u logoru. Nisu načili nikakvu nepravdu svetu. Bili su Jevreji u doba Hitlera, a to je bilo i više nego dovoljno da ih jure kao pse, dave gasom, i streljaju po logorima širom Evrope.

Često je sanjao voz, u koji kada uđe vidi samo mrtve ljude, i čuje glas svog malog brata koji ga doziva rečima ,, Braco, spasi me! Ovde je tako mračno!” Seća se Albert da odgovara Elijahu ,,Tu sam Eli, ne brini.” Kako ga je samo proganjala misao da ga je izgubio i da nije znao šta je sa njim. A roditelji su mu njega ostavili na čuvanje, i on ih je izneverio.

Nakon smrti roditelja i gubitka brata, Albert je neko vreme bio u kući jedne nemačke porodice, koja je želela da ga usvoji i da mu da ime Hans. Time bi se hajka na njega zauvek završila. On više ne bi bio Albert nego Hans, uzoran građanin Nemačke. Odbija taj predlog i beži od nemačke porodice. Nije želeo da zaboravi, nije mogao da se pretvara da je neko drugi.

Mnogo godina nakon toga šetajući ulicama Njujorka nailazi na ,,Kuću sećanja i zaborava” koja je bila posvećena žrtvama Holokausta. Kada je ušao i počeo da razgleda, na jednom filmu je video stradanje svojih roditelja i brata. Za roditelje je znao kako su završili, ali ogromna bol koju je osetio kada je video smrt svoga brata ga je skroz dotukla. Izašao je iz kuće sa pitanjem da li vredi živeti sa toliko bola i očaja u duši.

Da li će odlučiti da promeni identitet?

Da li menjanjem identiteta menjamo i prošlost?

Roman koji tematizuje smrt, smrt koja je nastala iz ogromne mržnje prema veri, identitetu i nacionalnosti. Holokaust je nešto što ne sme da se zaboravi, jer što se duže sećamo manje su šanse da se ponovi.

Autor: Dragana Milutinović

… Moj san je da na crvenkastim proplancima Džordžije, jednog dana za stolom bratski sede sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika. Moj san je da Misisipi, država koja gori od nepravde, jednog dana postane oaza slobode i pravde. Moj san je da moje četvoro dece (Jolanda, Bani, Dekster Skot, Martin III) jednog dana žive u zemlji gde će ljudi o njima suditi ne na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera… Istinu po kojoj smo svi stvoreni jednaki, ne treba dokazivati… Imam još jedan san. On je duboko ukorenjen u američkom snu. Sanjam da će ova nacija jednoga dana ustati kako bi uživala u snazi svojih članova. Imam san…

Martin Luter King, 28. avgust 1963.

U knjizi „Dragi Martine“ upoznajemo Džastajsa Makalistera, vrednog i dobrog momka, uzornog učenika i budućeg studenta Jejla. Džastajs živi tipični tinejdžerski život sve dok jednog dana samo zbog boje svoje kože ne bude optužen za nešto što nije uradio. Ovo ga navodi na brojna razmišljanja i on počinje da preispituje gde se uklapa, a gde ne, da li je njegov svet elitna škola koju pohađa i u kojoj su skoro svi đaci belci ili kraj iz kojeg je potekao, a u kojem belaca gotovo ni nema. Kroz knjigu pratimo Džastajsa koji se bori protiv rasizma koji sve više primećuje, ali i protiv sopstvenih predrasuda. Podstaknut borbom Martina Lutera Kinga za građanska prava počinje da mu piše pisma i da se pita „Šta bi Martin uradio ukoliko bi se našao u istoj situaciji kao on?“

Autorka je odlučila da napiše ovu knjigu inspirisana brojnim stvarnim dešavanjima u SAD u kojima su žrtve bili mladi Afroamerikanci samo zbog boje svoje kože.  Knjiga je napisana jednostavnim i lako razumljivim jezikom, tako da bih je toplo preporučila i mlađoj populaciji zainteresovanoj za teme rasizma, diskriminacije i govora mržnja. Nik Stoun nam kroz priču jednog mladića predstavlja priče hiljade i hiljade momaka, devojaka, dece, starih i mladih koji su u nekom trenutku svog života ispaštali zbog nečega što ne mogu da promene, boje svoje kože.

Ovo je priča koja je na mene ostavila popriličan utisak, pre svega zato što je nažalost apsolutno realna i prisutna čak i u 21. veku. To što o slučajevima ubijenih tinejdžera i oslobođenih policajaca uglavnom čitamo u novinama ne znači da ne treba da marimo za njih. Priča o diskriminaciji, rasizmu i govoru mržnje je priča svakoga od nas, jer sam sigurna da smo se svi mi u nekom trenutku svog života makar na sekund zapitali da li negde pripadamo, da li je možda nekada lakše zanemariti borbu za pravdu i priključiti se većini i da li to kako tretiramo druge ustvari govori više o nama od svih drugih karakteristika koje posedujemo.

Verujete li da su se snovi Martina Lutera Kinga sa početka ove priče ispunili ili još uvek treba dosta da se trudimo kako bismo ih ostvarili?

Autor: Milica Barać