Danas ti je rođendan. Bio bi. Mislim, jeste. Kako to da objasnim, kad ljubav smrt ne poznaje. Pa kad mi zatreperi svetlo, nasmejem se, kao da si tu. Nekako mi bude lakše, jer mi nedostaješ, dekara moj.
Je l’ izmerio neko dozvoljenu količinu tuge? Koliko je prihvatljivo? Kako smo samo pozabranjivali sebi da osećamo. Da odamo počast ljubavi, pred kojom sve religije padaju u vodu. Jer je ona u svakoj, a bez nje je besmisao i patnja.
Najgluplja rečenica je „Budi jak/a“, ali je tako vrtimo, jer ne smemo ni da pomislimo koliko smo slabi, kamoli da osetimo. Postoji li neka pravda za suze? Pošto nije baš društveno prihvatljivo pokazati da te boli. Je l’ procenjuje neko iskrene osmehe? Kamo sreće. Videli biste koliko tuge svi nosimo, a ne moramo.
Tuga nikoga i ne želi da muči, ona je tu da nam pomogne. Znam da ovo niko ne želi da čuje, ali ako razmislite, tako je. Ona te umiri i natera da progledaš. Ne bi li uvideo gde uludo trošiš vreme, a za šta bitno ga nemaš. Naravno da se neki ljudi nikad ne prebole, to samo mogu da kažu oni koje srce nije do koske zabolelo. Srećni su ti ljudi zaista. Njima ne treba vreme da ih izleči, tačnije, da ih navikne.
Ali, ne moramo da bežimo toliko od te tuge. Ne moramo da se anesteziramo svim i svačim. Možemo nekad slobodno i da dozvolimo sebi da se slomimo. Da prihvatimo svoju ranjivost i prazninu koju je nečiji odlazak ostavio. Da zagrlimo sebe takve i dozvolimo svojoj duši da se olakša.
Znate, niko nije spreman, niti imun na tugu, osim ako je psihopata, ali to je već druga tema.
Prestanite da govorite ljudima da budu jaki! Za promenu ih samo zagrlite i recite im da se isplaču. Dobro da se isplaču. Date su nam suze da se prirodno olakšamo, a ne da se etiketiramo kao slabići.
Dečaci ne plaču, kažete? Kamo sreće da svi plaču, kad im dođe. Manje bi agresije i nesreće u ljudima bilo. I manje bolesnih, koje godinama guši neizgovoreno i neisplakano.
Za sve one dane kada nas je bolelo, za sve one patnje koje smo progutali… Tražim pravdu za suze. Jer nisam rođena da budem samo jaka, već i da volim sebe najjače kad jaka nisam.
Autor: Ana Milovanović
