Intervju: „Večna mladost je nešto za čim ljudi najviše žude“- Svetlana Fucić
Svetlana Fucić je rođena u Beogradu. Savremeni srpski pisac i pesnik. Dvadeset godina član UKS. Sa ponosom ističe da je nekomercijalan književnik, ali kaže da voli kada kažu za nju da je pesnik.
Objavljene knjige: „Dodir tišine“, „Miris magle“, „Na margini“, „Bela sahrana“, „I bi svetlost“, „Kiriaki imera“, „Vrata od ždrala“. Zatim: „Mi smo se već sreli“, „Humaj ptica“, „Sedmi dani“, „Sazvežče leptira“, „U snu nesne“, „Underground soul“ ( roman pisan bez interpunkcije), „Stihovi u četri ruke“ (pisano zajedno sa A.Bećićem, tako što se nadovezuju jedno drugom na stih) i ova o kojoj smo pričale “ Devet života i osam smrti“.
Odakle ljubav prema pisanju?
Iskreno, ne znam. Verujem da je došla iz ljubavi prema čitanju. Počela sam, verovatno kao i sva deca, da čitam dečju poeziju, pretežno Peru Zubca, Ršumovića, Erića… I, valjda pod utiskom spoznaje šta sve jedna pesma može reći – počeh i sama da pišem.
Kako ste došli na ideju da napišete prvu knjigu?
Pisala sam, mislim, oduvek, ali nisam želela da objavljujem, verujući da nisam dovoljno dobra za javnost – književnost sam nadasve poštovala, kao i danas, pa je otud dolazila ta nesigurnost. Prijatelji su me nagovarali da objavim zbirku poezije, no odbila sam, uz izjavu: Kada jedan Pero Zubac kaže da sam dobra-objaviću. Kasnije, kada mi je stigao plavi veliki koverat sa rencenzijom Pere Zubca (kog nisam lično poznavala) ispostavilo se da je jedan od mojih prijatelja ’’pozajmio’’ svesku sa mojim stihovima i poslao je Zubcu – koji je prepoznao talenat i nepoznatoj meni poslao rencenziju. I tako je izašla u javnost moja prva knjiga, zbirka poezije koja se zvala „Dodir tišine“.
Gde nalazite inspiraciju za Vaše knjige?
Kako za koju. Kada sam pisala romane sa istorijskom tematikom („Humaj ptica“ i „Sedmi dan“) dešavalo se da negde pročitam tek jednu rečenicu koja bi me zainteresovala dovoljno da krenem u istraživanje… Već samim tim, razvijao bi se film u mom umu, i ostajalo je samo da sve to zapišem. „Kamena šuma“, bajka za odrasle, nastala je kao mogući projekat za pozorišnu scenu (koji se nije ostvario) a tako što sam zamislila šta bi bilo da se pomeša vilenjački i ljudski rod i koja bi se cena za taj čin morala platiti… Pošto je večna mladost nešto za čim ljudi najviše žude, u toj bajci dala sam pravi smisao toj ljudskoj čežnji i vili, koja je odbegla zbog čobanina iz vilenjačkog sveta, dala kao kaznu mogućnost da zanavek živi… Ali sama.
Vaša knjiga „Devet života i osam smrti“ je veoma specifična. Kako biste je okarakterisali?
Kao autobiografske priče ispričane na jedan uvrnut, nestereotipan način. Istinite priče iz mog života koje, da sam ih ispričala bilo kako drugačije, ne bi bile ništa drugo do obične. Do važnih spoznaja dolazila sam kroz svoje žive snove, samim tim i do odluka, kao i do odgovora zašto mi se dešava upravo to što mi se dešava. To je, dakle, jedna knjiga priča različitih po vremenu događanja ali sa istom potkom – Ljubav sa velikim Lj. Ponešto sam zagrebala po fantastici jer, ponoviću, to je bio jedini način da ispričam nešto lično a da ne upadnem u stereotip.
Šta je ono što je izdvaja od ostalih Vaših knjiga?
Sve. Jer, sve moje knjige su različite, samo dve se bave istorijskim ličnostima, i to delimično. U svom književnom opusu imam nekoliko zbirki poezije, jednu poemu, jedan poetski dijalog, jednu knjigu pripovedaka i romane. Nisam imala kratke priče autobiografskog sadržaja, te sam se odlučila da se oglasim i u tom pravcu.
Vi ste član Udruženja Književnika Srbije. Šta za Vas to znači?
Mnogo godina unazad sam član Udruženja, da. Danas, na žalost, to mi znači jako malo. Jer, usled ponavljanja partijskih modela, u ovoj zemlji je, izgleda, najlakše postati upravo član Udruženja književnika. To odavno više nije to, ako me razumete, odavno je kultura pala na kolena, a pod pojmom pisac svašta se može podvesti. Danas imamo pisaca kao pečuraka, nekvaliteta više nego ikad, upravo zbog toga što decenijama unazad ne postoji preko potrebna cenzura i zvanična književna kritika od strane obrazovanih, eminentnih ljudi koji bi se time bavili kao zvaničnim zanimanjem.
Da li više volite da pišete poeziju ili prozu?
Znate kako, pesnik sam, i umreću kao pesnik. Poezija je esencija pisane reči, za mene i po mom mišljenju. Ipak, ne mogu da čitam samo poeziju i iz tog razloga čitam više prozu. A pišem ono što mi trenutak donese – da li je to češće pesma ili priča ili početak nekog romana… Ne zavisi od moje ljubavi ka poeziji ili prozi, jer i pesnik sam i prozaist, zavisi samo od trenutka koji mi život donese. Stoga, pišem ili zapisujem ono što mi tog trenutka budi emociju.
Gde se mogu kupiti Vaše knjige?
Preko izdavačke kuće Miroslav, mog izdavača, ili preko mene tj. preko društvenih mreža i mojih naloga tamo. Fejsbuk i Instagram, pod mojim imenom i prezimenom.
Ko su Vam uzori što se tiče književnosti i pisanja?
Uzora, ili autoriteta, imam mnogo. U poeziji su to Borhes, Blok, Rilke, Pero Zubac, Mika Antić, Vito Nikolić, Miljković, Nina Gasion… U prozi Meša Selimović, Laza Lazarević, Bora Stanković, Andrić, Dragoslav Mihajlović… Od stranih pisaca, osim klasike, volim Andreja Makina, Šandor Marai ima jednu knjigu zbog koje ima moj duboki respekt, Margaret Jurstinar, ali volim i Safona, Orhana Pamuka, Tolkina i Bakmana.
Da li imate nove projekte u planu?
Nemam. U stvari, imam – pokušaću da nađem vreme da završim davno započetu duo dramu koju sam zamislila kao pozorišnu predstavu. Pokušaću, ne obećavam i da ću uspeti… Videćemo.
Intervju obavila: Lidija Gajić
