Zašto bi roditelji trebalo da private invaliditet svog deteta?

Zašto bi roditelji trebalo da private invaliditet svog deteta?

Pričajmo o tome zašto je važno da prihvatite da imate dete sa posebnim potrebama. Prvo, to donosi mir i jasnoću.

Pretpostavimo da smo svesni da smo prihvatili situaciju. U tom slučaju, takođe smo svesni da smo se pre toga mučili ili smo bili očajni i frustrirani.

Mislila sam da mi život ide u pogrešnom pravcu i osećala sam se kao da sam u pogrešnom filmu.

Nakon što sam krenula na put ličnog razvoja, došla sam do tačke gde prihvatam i živim svoj život u potpunosti: osećam sreću, radost i optimizam. O ovim stvarima sam govorila u Našoj priči i drugim člancima na ovom blogu.

Ali nikad nisam objasnila ZAŠTO je važno prihvatiti. Realnost je da nisu svi roditelji dece sa posebnim potrebama dosegli ovo mirno mesto o kom govorim. Neki su ogorčeni, i ostanu takvi do kraja života.

Drago mi je što sam ja prihvatila, jer nemam pravo da tražim razloge i brojim koji delovi mog života stagniraju. Nemam pravo da činim to kad je Joana pored mene. Ona je s nama i unosi radost u naše živote samim svojim postojanjem. Ona deli tako divnu energiju sa svetom.

I pokazuje neverovatnu volju za životom. Preživela je stvari za koje medicina tvrdi da ih je nemoguće preživeti. Pitajte Google.

Rođena je sa nepoznatom dijagnozom, sa oštećenjem mozga koje je bilo malo teže kad je imala 14 meseci u poređenju sa onim koje imala sa šest meseci. A danas je još teže, nakon što je pre devet meseci preživela temperaturu od 43 stepeni Celzijusa. Jedan moj prijatelj koji se bavi medicinom je jednom rekao: “ Joana kao da je rođena da pomera granice medicine. 43 Celzijusa je velika stvar.”

Očigledno je da samo želi da živi. Koga briga kakve će sposobnosti imati? Kako mogu da je ne podržim sa svim što imam? Možete li da zamislite da budem tužna, prazna, u mračnom raspoloženju, jer ona ne može da govori, hoda, igra se, ide u školu, a u isto vreme, sve što ona želi od mene je da je zagrlim i da joj pevam?

Deluje mi apsurdno kad razmišljam o tome. Zamislite mene u raspoloženju: “Zašto ja?Zašto moje dete? Zašto je ovakvo? Želim više za nju. Kako je uopšte došlo do ovoga…” A ona ima samo jednu potrebu – da je ja zagrlim. Zamislite da ona sedi pored mene i misli: “Zagrli me, mama. Tako je lepo kada me grliš.” Da li vredi propustiti taj momenat zbog beskorisne brige i samosažaljenja?

I da li je to malo? Zar taj momenat ne čini vrednim vaše roditeljstvo?

Naišla sam na sjajan članak na websitu https://themighty.com/2019/05/parents-accept-childs-disability/.

Ovo je napisala osoba sa invaliditetom:

Takođe sam otkrio da deca čiji roditelji ne prihvataju njihov invaliditet često ga ni sama ne prihvataju. Na kraju krajeva, kako dete može odrasti da bude zadovoljno samim sobom ako njegovi roditelji ne mogu a da se ne žale na karte koje su im podeljene?

Ne kažem da je prihvatanje invaliditeta lako i sigurno se ne dešava preko noći! Takođe sam prilično siguran da mnogi roditelji „lažiraju dok ne uspeju“ jer se i dalje osećaju devastirano, ali žele da svojoj deci predstave svoj najbolji stav. Međutim, zapamtite, invaliditet ne znači da vaše dete ne može da nastavi da živi srećnim i ispunjenim životom – i vi igrate veliku ulogu u tome.” 

Koliko roditelja, koji nemaju decu sa posebnim potrebama, živi savršenim životom? Mislimo, njihova deca su zdrava, pa zašto da brinu, zar ne?

U stvari, prolaze godine i godine, a neki od njih ne mogu da osete lepotu sadašnjeg, ovog trenutka sa svojom decom. Non-stop su fokusirani na neke buduće događaje. Čekaju da im deca porastu, pođu u vrtić, pa u školu, na fakultet… Mnogi od njih i ne pomišljaju da zastanu na minut i budu svesno zahvalni što imaju obilje zdravlja u svom domu. Tu činjenicu treba da slave radosno.

Zašto bi roditelji trebalo da private invaliditet svog deteta?

Umesto toga, oni se suočavaju sa potpuno drugačijim izazovima u svojim životima. Treba da znate da zdravo dete nije garancija sreće. To je samo iluzija kad ponekad kažemo: „Da imam zdravo dete, bio/bila bih veoma srećan/-na. Ali iskreno, ako ne možete da pronađete sreću u svojoj situaciji sada, kakva jeste, male su šanse da ćete biti srećniji u situaciji koja je manje izazovna.

Sreća je stanje uma. 

Zavisi od vašeg fokusa i kako gledate na stvari.

Uslov za radost je život u sadašnjem trenutku. Biti bez tereta prošlosti i bez razmišljanja o neizvesnosti budućnosti.

Sreća i radost su biti ovde i sada, uživati i izražavati zahvalnost. Sreća je beskrajno maženje i stvaranje uspomena sa našom prelepom decom koja žive svoje živote iz drugačije perspektive.

I koji u stvari traže vrlo malo da bi bili zadovoljni.

Kako da budete sigurni da ste prihvatili?

Po onome kako se osećate. Kada osetite olakšanje od dugogodišnje tuge i iskrenu zahvalnost za sve što imate. I kada možete da cenite svoje dete takvo kakvo je.

Onda ste spremni da dobijete više.

Zašto bi roditelji trebalo da private invaliditet svog deteta?

Autor: Maya Stoychevski, Life coach and coach for special parents

Preuzeto sa: mayastoychevski.com

Tekst: Why Should Parents Accept Their Child’s Disabilities?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

OSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar!
Please enter your name here

Najnovije objave

Podeli članak:

spot_imgspot_img

Najnovije objave

Možda će ti se dopasti
Sličan sadržaj

Kupaći & leto sa Liscom

Kupaći & leto sa Liscom. Lisca i ove godine...

Pripremite pileća krilca kao u najboljim KFC restoranima

Pripremite pileća krilca kao u najboljim KFC restoranima. Od...

Poverenje kao ključna karika između međuljudskih odnosa i komunikacije

Poverenje kao ključna karika između međuljudskih odnosa i komunikacije....

Queen Sensation na drugom izdanju Wine & Music Festivala

Queen Sensation na drugom izdanju Wine & Music Festivala....