Danas novo, sutra je već normalno. Slušam kako najavljuju nove „izume“ veštačke inteligencije i sećam se kako je nekad skajp poziv bio nadrealan. Kao i tv, mobilni telefoni, internet…

Mlađe generacije takve promene lakše prihvate. A ako bismo pitali starije, za njih je sve to bilo potpuno novo i, u početku, ne baš normalno.

Danas novo, sutra je već normalno

Današnjim generacijama je neshvatljivo da se nekada živelo bez interneta. Čoveče, kako li su ljudi vozili bez navigacije? Zamisli da spustiš prozor i pitaš prolaznika za pravac? Kako su se organizovali bez dopisivanja?

Izgleda da su svi ti novi načini funkcionisanja lako bacili senku na one ranije poznate.

Danas novo, sutra je već normalno

Svako novo, tokom vremena, postalo je sasvim normalno. Nismo se naročito bunili, a i ne vidim da se iko vratio u pećinu.

Karikiram namerno, samo zato što sve te prognoze, posebno one koje nas plaše, nemaju baš smisla. Zašto mislim da nemaju? Pa zato što mi nismo isti ljudi kakvi smo nekad bili.

Danas novo, sutra je već normalno

Ništa ne stagnira, ni priroda, niti mi.

Svaka nova promena dovodi i do promene naše svesti.

Kao što se leptir ne vraća u svoju čauru, teško da bismo i mi danas stali u kalup koji nam je pristajao pre samo nekoliko godina.

Danas novo, sutra je već normalno

Ne brine nas razvoj tehnologije, već ono što nam je nepoznato.

Nema potrebe unapred praviti dramu ni oko čega. Treba se samo sa tim novim upoznati. Jer kad nam je poznato, vrlo brzo postane i normalno. Novo normalno je izgleda neizbežno.

Autor: Ana Milovanović

Svoja sam! Krckaju radijatori, znači sada je oko 6h ujutru. Vrzmaju mi se po glavi brze misli, srce brže pumpa krv, mozak povezuje slike. Oči su još zatvorene, pretres prethodnog dana. Slobodni dani! Setih se konačno u par sekundi. Mislim da je to jedan od najlepših osećaja na planeti. Neprocenjivo, kada se sam probudiš i spoznaš da nemaš nikakve određene obaveze taj dan, okreneš se i nastaviš laku dremku. Sreća,sreća,radost! Protegneš se, soba je već ugrejana, tv ne uključuješ. Ne još, zato što se prvih sat vremena ne govori, budeš u miru, zapravo uživaš!

Dok zapljuskujem lice hladnijom vodom, ona toplija vri u lončetu spremna za veliki jutarnji ritual zvani kafa. Kosa je nesmotreno svezana u rep, lagani veš ostaje, lice očišćeno dok upija ovog jutra kapsulu vitamina C. Miris prve kafe širi i nozdrve i dušu, ta droga, ta navika, ta sreća, neprocenjivo. Okolo tišina, deca još spavaju, čuju se samo sitna lupkanja iz okolnih stanova, ništa neuobičajeno, samo da ovaj iznad sada ne uključi bušilicu.

Svoja sam!

Topla kafa greje telo, topla šolja ruke. Razmišljam o danu, ma pustiću, neka bude bez obaveza danas. Oduvek i onako Bog planira, ja svoje odrađujem, njegova volja kao i uvek. Navikla sam sama i to mi savršeno odgovara. Krojim sat po sat, zatim dan po dan, da bih sašila život po meri. Tišina puni energijom svaki mišić u meni, čisti misli, otvara um. Brišem iz glave poslednja 24h. Sve što me je uznemirilo preispitam i bacim. Samo bitne informacije u fioke uma, ostalo u otpad. Ljubavi imam za sebe, za decu, za sve oko mene koji ljubav šire i daju. Samo sam svoja i samo svoja!

Duša brže raste kada si svoj, pogotovo ako si sam. Ona traži da izbaciš energiju okolo, pa se ljudima čini kao da zapinješ… da se u nečemu dokazuješ, ne razume to svako. Radiš, vežbaš, čitaš, pišeš, igraš, pevaš, šetaš, jednostavno budeš ispunjen tog momenta onim šta ti odgovara. Kada daš energiju dušom, ona se vrati mnogostruko. Govorimo o slobodi duše u telu za života.

Tada se razvija kroz mentalni sklop, traži da raste u različitim pravcima i sve što radiš vođena time, to je uspeh i samospoznaja. Mentalna higijena pre svega, to je onih prvih sat vremena što sam spominjala. Nema izgovora, pa i da je radan dan, samo prosto ustaneš malo ranije. Za sve ima vremena, samo poštuj i voli sebe. Duše u rastu mogu da kolabiraju, zato biraj samo ono što ti odgovara. Tada na negativnu i otrovnu okolinu i ljude, one puštaju svoj štit. Štit može biti trenutna neljubaznost, povišen ton na kratko i udaljavanje.

Svoja sam!

Mentalno nisi jak kada ćutiš i trpiš, a zapravo patiš. Naravno nisi ni jak ako samo melješ,vičeš i praviš problem drugima, a i sebi nesvesno. Mentalno si jak, kada do određene svoje granice pustiš kao beznačajno, a zatim kazeš stop! Tada šalješ natrag lošu energiju, neka im je nazad, kroz povišen ton, kroz galamu, psovku ili odeš. Nikako da to upiješ i unosiš u dom. Kako rasteš i tolerancija će rasti, nema pusti ga, ćuti i ostalo. Moraš da daš bumerang pokvarenima, istog momenta, tako rade čiste duše i da nemaš loše i zadnje namere, samo prosto ne primaš taj poklon.

Isto važi i za ljubavni život, kako ga naš narod karakteriše, glupav izraz ali hajde da pomenem. Kažu da si sam, ako se okolo ne vucaraš sa nekom osobom, ako nisi u braku, ako nemaš intimne odnose, ne ljubakaš se i tako. BITI SAM JE VIŠI NIVO ŽIVOTA! Bez imalo skromnosti, taj nivo ne može da dotakne svako. Taj nivo retko ko razume, čak i svi sami fizički to mešaju. Ko je na tom nivou, taj je sam sebi dovoljan za sve u životu. Rečenicu tumačite kako ko ume. Tada mala sitna ovozemaljska zadovoljstva su kao pena, raspršena i bez vrednosti, naspram onoga što dušu ispunjava.

Svoja sam!

Samo osoba sa takvog nivoa ti može odgovarati, ako baš želiš društvo, odnose, brak. Svima ostalima bićeš poznanik, slušalac, ali na tome ostaje. Tačnije sa ljudima koji nisu sa tvog nivoa rasta, sve što se dogodi, biće brzo i beznačajno. Nisam se precenila, pojedini već to misle čitajući ovaj tekst, to znam, ja sam tako dok nisam krenula da učim.

Sada sam svoja, srećna, jedinstvena u svemu i snažna. Hvala ti Bože što si mi dozvolio ovaj rast. Hvala ti što mi čuvaš dušu od loših ljudi i energija. Hvala ti što mi daješ samo ono što mi treba, tačno onoliko koliko mi treba, što sam deo tvoje svite koja pažljivo uči i primenjuje isto. Sve moje bolove si previo, od svake moje rane srce istetovirao. Nagradio me majčinstvom i savršenim porodom. Hvala ti što sam svoja , što sebe razvijam kroz tebe, da bih pomogla drugima.

Hvala za prvih 50!

Autor: Sanja Radojković Đurđević