Bila jednom jedna planeta na kojoj je sve bilo savršeno. Prelepa polja nalazila su se na svakom koraku, priroda je izgledala nestvarno lepo, vode je bilo u izobilju. Nije se znalo da li su lepši potočići koji nežno šušte, brze reke, mirna jezera, bučni vodopadi ili ogromna mora i okeani. Kao da se samo nebo ogledalo u zemlji… Životinje su živele sasvim slobodno i one koje lete i one koje su na zemlji. Svaka je išla svojim putem, za svojom vrstom i niko im nije smetao, niko ih nije ubijao, lovio ni plašio.

Nije bilo mržnje, zlobe, zavisti, nije bilo greha. Sve je na toj savršenoj planeti funkcionisalo baš kako treba dok jednog dana nije došao neki novi stvor! Da li je on tek stigao na tu planetu ili se samo dobro skrivao, to još nije poznato. Zna se samo toliko da je, sa njegovom pojavom, život na savršenoj planeti počeo da se kvari.

Istina, nije ovaj stvor odmah nasilno počeo da uništava sve na šta je naišao. Dopalo se njemu ovo mesto, bilo bi zaista glupo da nije! Želeo je da bude deo savršene planete, da živi među ovim srećnim stvorenjima i zajedno sa njima koristi sva blaga prirode koja su se pred njim prostirala. Možda nisu svi stanovnici planete bili oduševljeni prisustvom nove vrste, verovatno su se i bunili, ali priroda je ipak, odlučila da na njenim poljima ima mesta za sve! Novom stvorenju bilo je dozvoljeno da ostane tu, da izabere mesto i na njemu započne svoj novi život.

Stvor je bio presrećan! Toliko nepoznatih mesta i bića, toliko savršenstva oko njega i sve mu je bilo na dohvat ruke! Priroda mu je poklonila najveći dar, bila je veoma ljubazna prema njemu, spasila ga je stradanja i sada je mogao da radi šta god poželi. Međutim, taj stvor nije bio jedini od svoje vrste, sa njim je došlo još malih i velikih bića poput njega. Svima se dopalo novo mesto za život i odlučili su da baš to bude stanište svih njihovih potomaka.

Kako su dani prolazili, ova stvorenja počela su da otkrivaju mnogo novih stvari o sebi i da koriste sve više svojih moći, kojih su imali u izobilju. Hiljadama i hiljadama godina oni su nastavili da istražuju planetu, da istražuju sva druga bića koja na njoj žive i da neprestano dodaju nešto ovom savršenom mestu. Kako su morali da se bore za opstanak, izmislili su dosta toga što im je bilo neophodno da bi lakše funkcionisali. Polako su postajali svesni toga da imaju daleko više moći nego druga stvorenja koja su ih okruživala…

Stvorovi su se držali zajedno, pomagali jedni drugima i kreirali neverovatne stvari čineći svoj život na planeti dosta lepšim i uzbudljivijim. Međutim, kada su dobili sve što im je bilo neophodno i kada nisu više imali preku potrebu ni za čim– postalo im je dosadno! Kako nikada ranije nisu poznavali dosadu, tako nisu znali ni to kolika opasnost ona može biti. Počela je da ih izjeda, ubija, da ih udaljava jedne od drugih… Tada su stvorovi počeli da ulaze u međusobne sukobe, da se svađaju i mrze. Sve to ih je nateralo da počnu da se udaljavaju i odvajaju jedni od drugih.

Uništavali su se kako su znali i umeli, posvetili su se isključivo tome kako da nanesu što više bola jedni drugima, ne misleći više o planeti. Šta više, otimali su od nje što su više mogli, kidali su je deo po deo, ubijali je nemilosrdno, zaboravljajući na sve njene lepote. Okrenuli su leđa prirodi, pregazili je novim izumima, spalili je radi zabave, ne sećajući se kako im se našla kada im je bila najpotrebnija. Plakala je priroda do iznemoglosti, na sve načine im pokazivala kako je loše to što rade, slala im znakove… ništa nije pomagalo.

Sve je bilo malo za ove stvorove, ništa im nije bilo dosta, kao da nisu više bili ista bića koja su se nekada davno doselila na ovo savršenstvo, diveći mu se. Kao da to nisu bila ista ona nemoćna stvorenja kojima je samo trebalo da prežive i da budu srećna… Ne, potpuno su se izmenili, izobličili se u zlobi, naučili se nepoštovanju, moć koristili u pogrešnom smeru.

Slala im je priroda i oluje i uragane, poplave, požare, glad i nemaštinu… ništa nisu shvatili. Još su je i krivili za sve, govorili kako je surova i nepopštena! Bila im je surova i kada su sami bacali vatru i palili sve oko sebe i kada su potapali u vodu sve što su želeli i kada su joj stavljali betonske okove preko zelenih površina. Uvek im je bila kriva za sve! Nisu više razmišljali o opstanku vrste, niti o tome šta im je neophodno– imali su moć i znali su da mogu sve što požele i to im je dalo krila da sve podrede isključivo sebi. Životinje, biljke, predmeti, sve što postoji u njihovoj blizini– bilo je njihovo vlasništvo.

Sa bolom u grudima, priroda je gledala šta rade njenoj deci, šta rade njoj– majci svega što se kreće. Kao da je neko osudio, morala je da gleda kako joj kidaju deo po deo utrobe, kako je njena deca lagano ubijaju i zaboravljaju. Potoci, reke, mora, jezera… sve njene vode punile su se suzama. Menjali su im tokove, isušivali korita, sekli ih kako su hteli, gađali ih đubretom kao najgore neprijatelje… Životinje su davno izgubile svoj mir, svoja staništa i svoju slobodu. Gde god da su živele, stvorovi su ih nalazili i surovo ubijali radi zabave, mode ili sporta. Stavljali su ih u kaveze, oduzimali im teritorije, menjali im način života.

Uzalud i nebo šalje znake ovim stvorovima da prestanu, da se smire, da je bilo dosta! Uzalud im moć koju ne znaju da iskoriste, uzalud i život koji ne znaju da žive… Umeli su da razviju sve svoje sposobnosti, da stvore jedan potpuno novi svet brišući u potpunosti onaj stari, a ipak se nisu ni malo mrdnuli od onog prvog stvora koji je zakoračio na ovu savršenu planetu. Možda da je mogao da vidi šta će njegovi potomci uraditi, ugledao bi se na životinje i živeo srećno i spokojno isključivo od onoga što mu je bilo neophodno.

Autor: Bojana Krkeljić