Koliko god da upoznajem ljude, čini mi se da ih sve manje zaista poznajem. Možda činjenica leži u tome da se danas svako naziva čovekom. Tako lako svakome prikačimo ovaj epitet i podrazumevamo da treba da uvažava sve privilegije kao i drugi ljudi. Ipak, biti čovek i biti ljudsko biće, to su dva različita pojma. Svi smo mi ljudska bića, to smo stekli samim svojim rođenjem, to je nešto što nam je unapred dato… Biti čovek, to je već nešto što se uči, što se vremenom stiče i nešto što ne može svako. Mešanje ova dva pojma uporno nas navodi na pogrešan put.
Svako od nas je (sasvim sigurno više od jednom) pogrešio u proceni neke ličnosti i posle se pitao kako je to moguće. Nema osobe koja barem nekad nije neprestano vrtela u svojoj glavi slike i događaje iz prošlosti i pitala se šta joj je to promaklo i kako ranije nije primetila. Kako? Zašto? Kada? Nemoguće! Sve su to najčešća pitanja i konstatacije koje se kasnije javljaju u nama i vremenom postajemo svesni toga da odgovore uzalud tražimo. Odgovori su uvek u nama! Mi smo ti koji ne žele da pogledaju sebi u oči i priznaju da nisu svi ljudi isti, da nisu svi iskreni, dobronamerni i da neće svi učiniti za nas ono što bismo mi učinili za njih. Ne krije se iza svakog ljudskog lika čovek i to je ono što moramo priznati sebi što pre, pre nego što nas ozrače svojom negativnošću i unište nas svojom zlobom.
Koliko sam se puta u životu razočarala, to sam odavno prestala da brojim… Nekada pomislim da je možda i bolje tako, treba ponekad drmnuti glavom u zid kako bismo naučili, kako bismo videli da su sve to realne situacije. I nije slučajno što nas uvek razočaraju baš oni kojima najviše verujemo i koje najviše volimo! To što mi nekoga volimo, to ne znači da taj neko nije oličenje svega lošeg na ovom svetu, samo mi to ne želimo da vidimo. Ne da ne možemo, nego doslovno NE ŽELIMO!
Kao da je čitav svet nečim omađijan, pa dok, recimo, upiru prstom u prosjaka koji je ukrao veknu hleba jer nema šta da jede, naći će milion opravdanja za nekog “svog” ko, popularno rečeno – na fin način, otima od naroda mnogo veće pare. Kada neki nepoznati čovek prebije ženu, on je nasilnik i treba da trune u zatvoru, a kada je u pitanju njihov sin, brat, drug, otac – njemu se omaklo, nije hteo i nije on takav. Svaki pravi otac, glava kuće, će da se busa u grudi i ide da ubije onog ko mu je povredio, udario ili prevario ćerku, ali će zato svog sina da potapše po ramenu i pohvali ponosno tog “deliju” što se viđa sa pet žena odjednom… Bezbroj je primera ovog kolektivnog slepila u svetu, bezbroj primera koji pokazuju našu glupost, primitivnost i nemoral.
Onda, nakon ovakvih i mnogih drugih slika koje imamo pred sobom, mi se usudimo da se jednog dana zapitamo: kako, zašto i kada? Da li i tim pitanjima lažemo sebe? Da li ih postavljamo samo kako ne bismo morali da pogledamo sebi u oči i kažemo: onda kada sam ja prećutao/la, kada ja nisam želeo/la da odreagujem, kada sam ja mislio/la da me se ne tiče?! Naravno da je lakše napraviti se lud, nego priznati svoju grešku, a naš najveći problem je to što uvek idemo lakšim putem. Narod danas voli samo da bude bezbrižan i da ga se ništa ne tiče. Neka ubijaju čoveka na ulici, neka siluju ženu, pljačkaju, otimaju, varaju, ogovaraju… samo da se njih ne tiče.
Kao šlag na tortu novine i internet pružaju detaljan uvid u sve što se dešava i tu se svi zgražavaju do iznemoglosti, osuđuju, morališu i glume hrabrost. A kada treba da se nađu oči u oči sa tim o kome su rekli sve najgore, tada su manji od makovog zrna! Ni da beknu! Zašto onda uopšte iznosite svoje mišljenje? Ono nikome ne treba! Očigledno je sve postalo samo puko ogovaranje, da se priča radi priče, da se svi prave pametniji nego što jesu i uzdižu sebe govoreći o tome koliko su drugi loši. Da li smo, zaista dotle došli?
Da li nam je postalo neophodno da povređujemo i sebe i druge? Da li smo, zaista, potpuno oslepeli, pa ne vidimo šta nam se događa ispred nosa? Da li smo zaista toliko ostavili moral po strani da smo u stanju da onog ko je “naš” podržimo baš u svemu? “Samo neka su oni srećni, pa kako god” – rečenica koju izgovaramo misleći da smo mnogo dobri, a zapravo smo odvratni, sebični, ogrizli u svom neznanju. Povređuje nas kada se prema nama odnose loše, ali ne smeta nam kada to isto rade drugima, samo “neka smo mi živi i zdravi”.
Ne kažu džaba da je lažni moral najopasnija stvar, zaista jeste i sve ga je više. Kuda god da krenemo okruženi smo lažnim moralistima, onima koji će uvek najbolje znati kako se živi život i šta je ispravno, onima koji će vam se najlepše smejati dok drže nož iza leđa. Samo zato što nismo naučili šta zaista znači biti čovek, takvi će moći dugo da manipulišu svima oko sebe.
I tako, dok mi sedimo u svojim domovima govoreći da je to “samo čovek”, da je ljudski grešiti, da se svakome desi, da ne smemo reći ništa protiv onih koji su nam bliski (ali zato možemo slobodno da opletemo po onima koji to nisu), sve dok mi nalazimo opravdanja za njih – oni žive kako žele. Živeće oni kako im je najlepše i živeće mnogo bolje nego mi, sve dok ne naučimo to da je jedina bitna podela na ovom svetu: biti čovek i biti nečovek.
Jeste, teško je prihvatiti to da brojni neljudi šetaju sa maskama sa ljudskim likom, da vrebaju i da čak i sami počinju da veruju u to da su ljudi, da su dobri i da treba svi da se ugledaju na njih. Zaslepljeni sebinošću, samoljubljem i mržnjom, ne mogu da uoče to kolika je razlika između njih i onih koji za sebe zaista mogu reći da nose titulu – ČOVEK! Najgore od svega je što im mi to dozvoljavamo, što ih ohrabrujemo da se nazivaju ljudima i rade šta požele uz parolu “SVI SMO MI LJUDI I NEKA SVAKO RADI ŠTA HOĆE, TO SE NAS NE TIČE!”. Možda je, ipak, vreme da počne da nas se tiče…
Autor: Bojana Krkeljić
