Zima je već uveliko pokazala svoje čari. Ulice su bile zavejane, putevi neprohodni, a ljudi su ušuškani u svoje kapute i šalove izlazili samo kad moraju. Slađana se vraćala sa posla, žureći svom toplom domu. Prolazeći parkom, začu neke čudne zvuke. Osvrnula se oko sebe i u jednom mračnom delu primeti čoveka kako sedi na klupi, drhteći od zime. Razmišljala je da li sme da mu priđe, ali njeno dobro srce odbaci strah i priđe čoveku.
Stariji čovek, umornog lica, pogleda Slađanu tužno. „Dobar dan, gospodine! Zašto sedite po ovoj zimi u parku?“ „Ne znam… išao sam do radnje i sad ne znam kako da se vratim kući. Sećanje me slabo služi, a i ova moja bolest baš dobro napreduje.“ Pošto nije znao da joj kaže adresu, Slađa ga upita ima li ličnu kartu. Čovek izvadi iz džepa novčanik i u njemu potraži ličnu kartu. Stanovao je odmah tu iza ugla. Slađana mu ponudi da ga otprati do stana, na šta on pristade.
Čovek je pozva na čaj. Ona pristade. Sedeli su dugo ispijajući čaj i pričajući o svojima životima. On je radio u vojsci čitav život kao dreser pasa. Slađani se svidelo njegovo pripovedanje tako da je i zaboravila koliko je vremena prošlo. Pozdravila se sa čika Nešom, kako joj je rekao da ga zove, i krenula svojoj kući uz obećanje da će ga posetiti. Prolazili su dani i zima se bližila kraju. Posetila je dva puta čika Nešu za to vreme. Imala je puno obaveza na poslu i često se kući vraćala jako kasno. Jedne aprilske večeri vraćala se umorna sa posla. Išla je parkom, kao i uvek, ne sluteći opasnost. Odjednom, iz jednog žbuna, izađe čopor pasa. Slađana pretrnu i ukopa se u mesto. Zanemela od straha nije mogla da pozove pomoć. Psi su režali i približavali joj se. Ona je išla unazad sve dok se nije saplela na nešto i pala. Udarivši glavu od panj, ostala je bez svesti. Daleki glas koji doziva njeno ime i blago lupkanje po obrazima, vratiše je u stvarnost. Ispred sebe ugleda čika Nešu kako je gleda zabrinuto. Osmehnu se kad je video da je otvorila oči. Podiže je sa poda i odvede do prve klupe. Seli su a ona se polako vraćala u normalu. Ispričao joj je kako je rasterao čopor pasa baš kad su se nadvili nad njom. Zahvalila mu se, a onda su zajedno otišli kod njega na čaj.
Autor: Sanja Trninić
