Česta tema u alternativnim načinima lečenja onkoloških pacijenata je ishrana.
Sve sam isprobala, počev od sirove hrane, veganske u kombinaciji sirove i kuvane, makrobiotičku kuhinju, pa opet veganska plus riba povremeno. Izbegavala sam slatkiše, torte, čokolade, sireve, jaja, pite i peciva koje sam nekad obožavala da jedem.
Gledala sam kako drugi ljudi jedu, piju i uživaju. Mirisala sam hranu i tiho patila što ja više nikad neću smeti da pojedem jaje, parče sira, kockicu čokolade, tako mirisan kolač, gibanicu, jogurt…
Presedela bih na proslavama gledajući u svu tu hranu tako lepo dekorisanu i mirisnu, a ne uzevši ni zalogaja, jela bih samo salatu. Mislila sam da ću jednog dana da se pretvorim u kupus.
Ako bih uzela malo belog hleba, korila bih sebe zbog toga. Ako bih nekad krijući se od same sebe pojela malo sira ili čokolade, odmah bih razmišljala kako sam napravila prestup i kako to neće na dobro izaći.
Svakog jutra sam ustajala ranije kako bih napravila smuti od raznoraznog voća i povrća i popila bih ga pre posla da bih unela energiju i vitamine u sebe.
Za vreme doručka na poslu sam jela pravljenje sendviče od tofu sira ili humusa sa salatom, za vreme pauze bih grickala lešnike i bademe. Za ručak sam kuvala povrće, integralni pirinač, sočivo, proso, mesila hleb od integralnog brašna bez kvasca i gomilu salate. Za večeru sam obično jela voće, pila smuti, ceđene sokove. Umesto kafe sam pila čaj.
I onda se desio recidiv! Pa šta sam sve vreme radila? Od čega i na koji način sam pokušavala da sačuvam zdravlje? Ovo sadrži antioksidante, vitamine, minerale ove ili one, ovo je dobro, ovo nije dobro… Ma dođe mi da poludim, a sve vreme umirem od gladi i od čežnje za određenom hranom.
Kažnjavala sam sebe ako bih pojela nešto „pogrešno“, odricala sam se mnogo toga, ljudima sam stalno govorila šta treba da jedu, a šta ne, bila sam stalno na oprezu. I šta sam postigla? Ništa!
Nekoliko meseci pre nego što ću da se razbolim po drugi put, svake večeri sam pila čaj od đumbira, limuna i meda. Pila sam i zeleni čaj veoma često.
Više nisam sigurna da je lečenje ishranom prava stvar. Možda kao dodatak lečenju, kao neka dopuna, ali toliko lišavanja dovodi do psihičkih problema, jer odricanje od svega i svačega u ovom svetu izobilja je besmislica. Barem je tako bilo kod mene.
Posle operacije sam jela pet glavica belog luka svakog dana, jela sam živu koprivu, listove od maslačka, mišjakinju, bokvicu, kako bih podigla imunitet, izdržala hemoterapije i izbegla recidiv, da bi na kontrolnom snimku rezultat opet bio loš.
Kada su mi promenili terapiju i kada sam počela da pijem citostatike u obliku tableta, toliko mi je bilo muka da nisam mogla ništa da jedem osim voća. Pijem šaku lekova svaki dan i na voću sam. Onda je to dovelo do dijareje koja je trajala duže od nedelju dana, pa sam poprilično smršala, a nisam mogla da jedem.
Onda su mi lekari napravili pauzu da mi se organizam oporavi i kada sam konačno dobila apetit, rekla sam sebi:“Više nema odricanja. Sad ćeš da jedeš ono što voliš i što ti prija.“
I tako sam posle pet godina pojela burek sa sirom i osećaj je bio neverovatan, predivan. Ukusi su me vratili u stara vremena pre bolesti kada sam dok sam jela hranu, uživala u njoj. Sledećeg dana sam napravila gibanicu i pila jogurt, pa sam kupila tako dugo željenu čokoladu sa keksom.
Ukusi i mirisi su me podsetili i na to da se u hrani može i uživati, a ne samo brojati antioksidante, vitamine, minerale…
I eto, sada sam vegeterijanka i prija mi, baš mi prija.
Autor: Katrina Gold
