Na kraju svake kalendarske godine sabiramo utiske, premotavamo film i analiziramo protekle događaje. Razmatramo šta je to lepo što nam se dogodilo i što ćemo pamtiti kao pečat protekle godine a šta je ono što želimo u potpunosti da zaboravimo. Prisećamo se ljudi, trenutaka, muzike, ukusnih zalogaja, izrečenih utisaka. Nekih ćemo se setiti sa sjajem u očima a nekih sa setom. Možda čak i gorčinom. Al svi su oni bili tu za naše veće dobro.

I sada na kraju tekuće i početku predstojeće godine svi se nekako meškoljimo i jedva čekamo da zakoračimo u tu novu godinu očekujući kako će sama po sebi biti bolje od prethodne. Uzimamo papir i olovku i krećemo da pišemo ciljeve. Zašto? Jer to tako treba. Tako rade svi, zar ne? Da bi ostvarili ciljeve moramo ih prvo zapisati kako bi se svaki put mogli podsetiti da su tu. I onda razmišljamo šta bi napisali. Možda bi trebali da smršamo, počnemo konačno vežbati, nađemo novi posao, novog dečka ili devojku. A bilo bi sjajno i kada bi nekako došli do više novca pa da malo putujemo, kupimo kuću i nov auto. Dobro, može i polovan. Više vremena za sebe i svoje najmilije se podrazumeva. To znači i naći vreme za kafu s prijateljima, meditirati i priuštiti sebi toplu kupku bar jednom nedeljno.

Kad sve to stavimo na papir setimo se da smo i prethodno godine pravili listu ciljeva, a i one tamo i one…Pa uzmemo tu staru listu i…zastane nam dah kad ugledama i skoro iste ili slične ciljeve koji se ponavljaju iz godine u godinu. Tada shvatimo da se ne mičemo s mesta i totalno padamo u bedak. Zar je moguće? Hm…Možda da, možda ne.

A šta ako se vi mičete, menjate, spoznajete, razumete ali…I pored svega vaši ciljevi ostaju samo na papiru. Zašto?

JER NISU ZAISTA VAŠI!!!

Ne dolaze iz vašeg srca, nisu produkt vaše strasti. A sve što ne dolazi i vaše suštine osuđeno je na propast. Ili će možda jedno vreme plesati u vašem vremenu a zatim ispariti kao da nikada nije ni postojalo. Jer nije vaše. Ako gubimo kilograme da bi drugima bili zgodni to nije naša istinska potreba. Isto važi i za vežbanje. Tražimo li novi posao jer nam drugi govore da je taj bolje plaćen i da će nam doneti mnoge pogodnosti, to nije posao koji bi pokretala naša strast. Želimo li novog partnera jer po protokolu nije ok biti sam ili ste očarani nečijom vezom, to nije vaša suštinska potreba. To je usklađivanje sa okolinom. Novac, prestiž, kuća, kola…sve je to svet izvan vas. Nešto što mislite da će ispuniti sve praznine vaše duše. Ali neće. I zato sve to ostaju samo ciljevi na papiru. Pa čak i ako se neki od njih realizuju, neće vam doneti radost koju očekujete.

No ako sve gore pomenuto pokreće vaša strast, to je već nešto drugo. Kada krenete da sastavljate listu ciljeva krenite iz srca, ne iz glave. Neka vaše srce vodi vašu ruku i neka zapisuje vaše strasti. Kada se um umeša stvori se zbrka. Zato dopustite svojoj pravoj suštini da se izrazi. Dajte sebi vremena. Nađite vremena za to. Sedite u tišini zatvorenih očiju i fokusirajte se na svoje srce. Pustite da strast izroni iz vas. Neka se rasplamsa po celom telu i dalje, po celoj prostoriji. Pustite da vas vodi i prepustite joj se. Zapišite sve što vaša duša istinski želi. Bićete iznenađeni onim što ćete zapisati. Kada napišete ovakav spisak, verujte ostvarićete sve. Jer kada nešto iz srca pokrenete tada s lakoćom idete stepenik po stepenik do ostvarenja. Nema težine, nema odustajanja na prvoj prepreci. Neka predivna energija se budi u vama i gura vas napred. I vi joj u potpunosti verujete i predajete joj se.

Od srca vam želim da sve svoje snove pretočite u stvarnost. Živite svoje snove. Oživite svoju strast jer ona pokreće svet.

Ostvarite svoje ciljeve. Neka oni budu vaša strast!

Autor: Tijana Mihajlović

Pitam se, da li postoji dete koje ne voli bajke? Našaliću se, ali možda su retki i odrasli koji se ne prisete poneke. Pričane, u slikama, ili u obliku filma i crtaća. Svaka je  posebna. I svako dete ima onu omiljenu prema kojoj piše svoj životni scenario. Da, baš tako. Bajka je fantazija, kroz koju dete priča neverbalnom komunikacijom ono što voli, želi, o čemu mašta ili što mu se ne sviđa.

Jeste li imali svoju omiljenu? Da baš tu iz ranog detinjstva kroz koju ste maštali? Kako ste se osećali? Na isti način i deca proživljavaju svoje najdublje emocije. Bajke služe za odigravanje kriznih momenata ili problema. One su prividna fantazija borbe između dobra i zla, u u stvari, projekcija realnog života deteta ili nas koji ih se sećamo.  Pitate li dete kako se oseća, može Vam prećutati. Možda u nekom trenutku nije spremno da iskaže svoja osećanja ili se plaši. Ali način, stav, emocija sa kojom priča svoju omiljenu bajku, neće Vas zavarati.  Priča može biti trag koji će Vas odvesti do dečjeg srca. Zato ga pitajte šta se tačno loše dogodilo? Kako se ono oseća povodom toga?  Da li bi to moglo da poveže sa svojim životom? I najvažnije- da li bi nešto promenilo? Kako bi se bajka završila?

Kroz bajke deca mogu odigravati neispunjene želje ili fantazije, konflikte sa roditeljima ili okolinom. Deca različite životne sitiuacije lakše prevazilaze kroz bajke. Ukoliko junaci imaju probleme, dete se ne oseća usamljeno u svom. Takođe, kada likovi imaju probleme,  dete se uči empatiji. Bajke mogu postaći decu na razmišljanje, saradnju ili dati neke nove kreativne ideje. Kroz bajke se razvija mašta, ali i podstiče moralni razvoj dece. Što je problem, životna priča ili osobine junaka sličnija detetu i njegovoj situaciji, to će se dete vezati baš za tu bajku.  Možemo reći da se uz bajke lakše prevazilaze razvojni strahovi.

U bajkama možemo obratiti pažnju kakvi su likovi i kako ih deca doživljavaju? Da li su glavni ili sporedni? U ljudskom obliku ili pak životinje? Kakve su osobine tih likova? Važno je i da li u bajci imaju omiljenu scenu i zašto im je baš ona važna? Pokušajte da što više detalja povežete sa realnim životom. Da li su likovi iz crtća povezani sa likovima iz života?  U bajci je važna i atmosfera. Da li su likovi razdragani ili je scena depresivno obojena. Koja osećanja dominiraju, tako se dete oseća i u realnom životu.

Terapija bajkama je izuzetno značajna u ranom razvoju dece a koristi mogu biti višestruke. S toga, nemojte da Vas mrzi da zajedno sa Vašom decom pročitate po koju priču. Mogućnosti su razne. Možete igrati igre uloga ( likova iz bajke), možete menjati scenario i sl. Važno je da se zabavite  ali i da naučite decu kako da kreiraju svoj život. Naposletku, možda i Vi naučite nešto novo.

Autor: Bojana Aleksić, pedagog

Česta tema u alternativnim načinima lečenja onkoloških pacijenata je ishrana.

Sve sam isprobala, počev od sirove hrane, veganske u kombinaciji sirove i kuvane, makrobiotičku kuhinju, pa opet veganska plus riba povremeno. Izbegavala sam slatkiše, torte, čokolade, sireve, jaja, pite i peciva koje sam nekad obožavala da jedem.

Gledala sam kako drugi ljudi jedu, piju i uživaju. Mirisala sam hranu i tiho patila što ja više nikad neću smeti da pojedem jaje, parče sira, kockicu čokolade, tako mirisan kolač, gibanicu, jogurt…

Presedela bih na proslavama gledajući u svu tu hranu tako lepo dekorisanu i mirisnu, a ne uzevši ni zalogaja, jela bih samo salatu. Mislila sam da ću jednog dana da se pretvorim u kupus.

Ako bih uzela malo belog hleba, korila bih sebe zbog toga. Ako bih nekad krijući se od same sebe pojela malo sira ili čokolade, odmah bih razmišljala kako sam napravila prestup i kako to neće na dobro izaći.

Svakog jutra sam ustajala ranije kako bih napravila smuti od raznoraznog voća i povrća i popila bih ga pre posla da bih unela energiju i vitamine u sebe.

Za vreme doručka na poslu sam jela pravljenje sendviče od tofu sira ili humusa sa salatom, za vreme pauze bih grickala lešnike i bademe. Za ručak sam kuvala povrće, integralni pirinač, sočivo, proso, mesila hleb od integralnog brašna bez kvasca i gomilu salate. Za večeru sam obično jela voće, pila smuti, ceđene sokove. Umesto kafe sam pila čaj.

I onda se desio recidiv! Pa šta sam sve vreme radila? Od čega i na koji način sam pokušavala da sačuvam zdravlje? Ovo sadrži antioksidante, vitamine, minerale ove ili one, ovo je dobro, ovo nije dobro… Ma dođe mi da poludim, a sve vreme umirem od gladi i od čežnje za određenom hranom.

Kažnjavala sam sebe ako bih pojela nešto „pogrešno“, odricala sam se mnogo toga, ljudima sam stalno govorila šta treba da jedu, a šta ne, bila sam stalno na oprezu. I šta sam postigla? Ništa!

Nekoliko meseci pre nego što ću da se razbolim po drugi put, svake večeri sam pila čaj od đumbira, limuna i meda. Pila sam i zeleni čaj veoma često.

Više nisam sigurna da je lečenje ishranom prava stvar. Možda kao dodatak lečenju, kao neka dopuna, ali toliko lišavanja dovodi do psihičkih problema, jer odricanje od svega i svačega u ovom svetu izobilja je besmislica. Barem je tako bilo kod mene.

Posle operacije sam jela pet glavica belog luka svakog dana, jela sam živu koprivu, listove od maslačka, mišjakinju, bokvicu, kako bih podigla imunitet, izdržala hemoterapije i izbegla recidiv, da bi na kontrolnom snimku rezultat opet bio loš.

Kada su mi promenili terapiju i kada sam počela da pijem citostatike u obliku tableta, toliko mi je bilo muka da nisam mogla ništa da jedem osim voća. Pijem šaku lekova svaki dan i na voću sam. Onda je to dovelo do dijareje koja je trajala duže od nedelju dana, pa sam poprilično smršala, a nisam mogla da jedem.

Onda su mi lekari napravili pauzu da mi se organizam oporavi i kada sam konačno dobila apetit, rekla sam sebi:“Više nema odricanja. Sad ćeš da jedeš ono što voliš i što ti prija.“

I tako sam posle pet godina pojela burek sa sirom i osećaj je bio neverovatan, predivan. Ukusi su me vratili u stara vremena pre bolesti kada sam dok sam jela hranu, uživala u njoj. Sledećeg dana sam napravila gibanicu i pila jogurt, pa sam kupila tako dugo željenu čokoladu sa keksom.

Ukusi i mirisi su me podsetili i na to da se u hrani može i uživati, a ne samo brojati antioksidante, vitamine, minerale…

I eto, sada sam vegeterijanka i prija mi, baš mi prija.

Autor: Katrina Gold