Božićno jutro. Čak i da ne znam koji je datum, čim otvorim oči, mogla bih sa sigurnošću znati da je došao taj dan. Budi me miris sveže pečenog hleba, kroz prozor gledam u pahulje koje lagano veju– danas baš nekako posebno tiho, mirno i radosno. Ukućani su nasmejani, razdragani i spremni da se druže sa svojim najmilijima.
Čini se kao da su svi ljudi ovog dana u svom najboljem raspoloženju, da su prijateljski nastrojeni i da u sebi nose magiju Božića. Pomišljam na to kako bi svet bio mnogo bolje mesto za život kada bi se svi tokom čitave godine nalazili u duhu ovog praznika.
Svake godine u ovo vreme zamišljam kako ljudi i narednih dana nastavljaju da se osmehuju jedni drugima, da se ljubazno pozdravljaju, druže i raduju se životu. Tradicionalno jedni drugima želimo sve najbolje i trudimo se da baš na Božić otpočnemo da radimo ono što nas čini srećnim. Sve to činimo verujući u magiju današnjeg dana i uz nadu da ćemo tako nastaviti.
Sedela sam u kući nasmejana i zadovoljna što još uvek osećam miris detinjstva, što i dalje sve izgleda isto iako sam ja uveliko odrasla. Razmišljajući o tome, gledala sam u pahulje koje su promicale pored mog prozora. Padale su kako bi se utopile jedna u drugu i tako, zajedno stvarale belu čaroliju koja je svemu davala poseban izgled.
Te pahulje na momenat su me podsetile na nas, ljude i na naše snove. Tako smo veseli, puni nada, ideja i želja, ali kada se utopimo u masu, naša lepota nestane… U tom trenu svi postanemo isti i zaboravimo šta smo želeli dok smo leteli stazom želja. Čim čarolija prestane, mi naše snove zaboravimo i prepustimo se čamotinji, samo postojeći na ovom svetu čisto da nas ima što više.
Ovog Božićnog jutra najsnažnije sam poželela da nam se svima ostvare iskrene želje i snovi i da nikada od njih ne odustanemo. Poželela sam da više ne budemo svi isti, već da svojom različitošću činimo svet lepšim mestom za život, zadržavajući praznični duh tokom cele godine.
Autor: Bojana Krkeljić
