Nedavno sam napisala status na jednoj društvenoj mreži koji je glasio „I opet pada sneg! Hoćete li gunđati jer će napraviti blato? Ili ćete uživati u belini i sjaju? Izbor je na vama. Ja biram da uživam, a vi?“ Bilo je različitih komentara, različitih gledišta pa me je to podstaklo da pojasnim malo moje viđenje kada je u pitanju naša percepcija.
Sve je na ovom svetu onako kako jeste. Dobro, loše, belo, crno, meko, daleko…Tako je, pa je tako. Sve je to naše viđenje određene stvari ili događaja. Mi svemu dajemo notu, boju, smisao i sve je baš onako kako mi vidimo.
Moje uverenje je da smo mi kreatori svog života i da je sva moć u nama. Ja to svoje uverenje živim. No ne mora biti nužno i vaše uverenje. Zato ovo pišem iz svog ugla i iz svoje percepcije. Sve ono što nam se događa u životu nije ni dobro ni loše samo po sebi. Onako je kako ga mi doživimo što je takođe povezano sa uverenjima koja imamo usađena u nas. Mi kreiramo svoj život i sve što nam se događa je deo naše kreacije. Ponekad smo svesni a ponekad nesvesni u svemu tome. Često nam nije jasno čime smo nešto zaslužili. No da se sad ne bavimo tumačenjima i da se vratim na suštinu. U konkretnom slučaju moje viđenje snega je bilo povezano sa osećajem blještavo bele boje, lepotom pahulja, škripom snega pod nogama. Pa zima je, zar ne? Kod nekih ljudi je sneg izazvao nervozu zbog saobraćaja, mokrih nogu, otežanog kretanja. I to je ok. No šta pokušavam reći.
Sneg je pao i na to ne možemo uticati. Možemo uticati samo na sebe i na svoj doživljaj. Uvek imamo izbor. Možemo biti ljuti ili uživati u njemu. Izbor je naš. U ovakvim situacijama se zapitam da li ću svojom nervozom doprineti da se taj sneg otopi i da rešim problem? Ne, neću. S obzirom da je misija i svrha svih nas na ovoj planeti da budemo jedni drugima doprinos i podrška, ja shvatam da ću veći doprinos biti čovečanstvu ako promenim percepciju i nabacim osmeh na lice. Biću doprinos svima pa i sebi. Umesto da gunđam, kukam i sebi i svojoj okolini upropastim dan. Jer to je samo sneg.
Kada naučimo da su naše odluke kao dve strane medalje i da možemo birati koju ćemo odabrati, život postaje mekši. Da, često sam bila mokra, kasnila zbog kolapsa u saobraćaju, padala zbog leda. Ali to nije promenilo moju percepciju. I neću lagati da mi ne naiđu momenti kada počne u meni da radi ljutnja i nezadovoljstvo. Ali prepoznam je u trenutku i postavim sebi čuveno pitanje: „Šta biraš?“. A ja uvek biram mir, samo mir. Ljutnja, bes, nezadovoljstvo i gorčina ne donose mir. Shvatam šta sve to donosi mom organizmu i prosto ne dozvoljavam da takve stvari utiču na moje raspoloženje. I da, moć je zaista u nama. I tu istu moć dajemo ovoj ili onoj percepciji. Koju ćemo hraniti, na nama je.
Naučila sam da stvari koje ne mogu promeniti naprosto prihvatim i prgrlim. Ne borim se jer kada tome dam snagu svojim fokusom, ono raste. Nije uvek lako. Pogotovo ako su u pitanju teški emotivni izazovi. Ali postoje i ljudi koji prosto imaju potrebu da svemu daju negativan prizvuk, da kukaju, gunđaju i izigravaju žrtvu. Njima zimi smeta sneg, leti sunce. I često će imati i sagovornika u tome. Čak i više njih. I onda? Svako će sa tom svojom vibracijom otići dalje u dan, nezadovoljan, neispunjen. I proći će još mnogo dana koji će biti obeleženi ljutnjom a sa tim i ceo život.
Kako sve ovo znam? Pa nekada sam bila vrlo slična njima. Ali više ne dozvoljavam da mi pažnju privlači ono što me čini nezadovoljnom. Sada imam moć da biram.
Zato ja biram da živim ispunjen život, prepun čuda. Život u kome sam svesna svega, svih lepota, zvukova, boja, mirisa i ukusa. U njemu se zahvalim pticama koje me ranom zorom probude pesmom, umesto da ih oteram. Uživam u kiši umesto da besnim jer sam zaboravila kišobran. Gledam kao na blagoslove sve ono imam umesto da tugujem za onim što nemam. Jer sve imam. U meni je! Blagoslovi su svuda oko nas. Samo ih moramo osvestiti. Krenimo od SADA!
Autor: Tijana Mihajlović
