Majsko sunce davalo je volje i dobro raspoloženje bračnom paru, Mari i Jovi, koji su rešili da se presele iz grada u selo i tamo nastave mirniji život, bez stresa.

Živeli su već sedam godina zajedno, ali dece još nisu imali. Doktor je rekao da je Mara stalno pod  stresom zbog posla i brzog gradskog života i da bi bilo dobro da promene svoje navike, a ako je moguće i okruženje u kom žive. Tada su doneli odluku. Prodali su kuću u gradu i otišli u selo.

Tamo je zaista bio raj…

Selo je bilo u dnu planine, odmah pored nepreglednih šuma. Bili su zadovoljni i kućom i okolinom. Počeli su da se bave voćarstvom. Mara je, još kao dete, naučila od svoje majke da šije. Ubrzo se to pročulo po selu i žene su donosile svoju garderobu na prepravke ili da im sašije neki novi odevni predmet.

Prolazile su godine, Mara nije ostajala u drugom stanju. Sve više je brinula zbog toga i polako padala u depresiju. Nastupili su dani kada ništa nije radila, samo je šetala po dvorištu i razmišljala. Jova se zabrinuo za njeno zdravlje.

Jednog dana, šetajući po dvorištu, pogled joj odluta ka šumi. Kao hipnotisana, ne razmišljajući uputi se u tom pravcu.

Šuma nije bila ogromna, lepa, mamila je svojim mirisom i tajnovitošću. Mara je išla sve dublje i dublje u šumu, ne znajući kuda se uputila. Iza jednog deveta, učini joj se da neko viri. Kao dete koje igra žmurke, Mara se nasmejano uputi u tom pravcu.

Iza drveta, stidljivo izviri devojčica plave, kovrdžave kose. Mara joj se nasmeja i time je ohrabri da izađe.

„Zdravo, ja sam Mara. Kako se ti zoveš?“

Devojčica je posmatrala Marino lice, procenjujući da li može da joj veruje.

„Ja sam Lena.“ Stidljivo spusti glavu.

Reč po reč Mara opusti devojčicu i oni krenuše da pričaju o raznim temama. Igrale su se i pričale dugo, dok Lena ne reče da mora da ide.

Pozdraviše se i svaka krenu na svoju stranu.

Ti susreti prešli su u svakodnevno druženje.

Jednog dana, Jova se ranije vratio iz voćnjaka i video da nema Mare. Tražio je okolo ali nje nije bilo. Primeti ugaženu stazu ka šumi i uputi se tamo. Pratio je već utabanu stazu i odjednom, primeti ženu kako kleči kraj jednog drveta. Zbunjen, priđe joj polako, posmatrajući je. Ona je nešto veselo pričala, smejala se, kao da je razgovarala sa nekim.

„Maro, s kim razgovaraš?“

Trže se i veselo se okrenu ka mužu.

„E ovo je Lena. Upoznajte se.“

Jova se osvrtao ali nikoga nije video. Tuženim pogledom pomiluje lice svoje žene. Uhvati je nežno za ruku i podiže sa zemlje.

„Ljubavi, idemo polako kući. Sigurno i Lena mora da ide.“

Zgrli Maru i laganim korakom krenuše ka kući.

Autor: Sanja Trninić

Još uvek, s vremena na vreme, pod prstima osetim mekoću maslinastog šala koji mi je nekada visio oko vrata. Mekoća dodira pliša od kog je bio napravljen davala mi je osećaj sigurnosti i uvek je mirisao na moj omiljeni parfem. Gotovo da se stapao sa jaknom iste boje, savršeno me čuvajući od jakih vetrova, snega i zime…

Sećam se trenutka kada je prvi put došao u moje ruke… Otvorila sam kutiju ukrašenu mašnom, a u njoj se nalazila i ceduljica na kojoj je pisalo: Da dodatno istakne tvoju nežnost i dobro te čuva u hladnim danima i prati na svakom putovanju u ledene predele. Nasmejala sam se i pomislila kako bi zaista bilo divno da tih putovanja bude što više.

Tako smo svoja prva zajednička putovanja otpočeli maslinasti plišani šal i ja. Tokom leta smo se razdvajali, ali smo zimi bili nerazdvojni. Oboje smo neizmerno voleli zimu, posmatrali kako pada sneg, odolevali hladnoći i pružali dobar otpor vetru.

Godinama je trajalo naše druženje i nijednog trenutka ta nežna stvarčica nije mi dosadila. Međutim, jednom je i to moralo da prođe… Negde u gužvi, potpuno neprimetno i ne zna se u kom tačno trenutku, šal je odlučio da nastavi svoj put dalje bez mene! Mada sam ga tražila kao da je bio živo biće, traga mu nije bilo. Golovrata i snuždena, vratila sam se kući.

Kao i svemu materijalnom i njemu sam našla zamenu. Naravno, ni izbliza tako dobru, ali ipak nisam malo dete pa da kukam za igubljenom stvarčicom… Tako je moj život nastavio da se odvija istim tokom, samo sa drugim ukrasom oko vrata.

Sa druge strane, put nekada mog šala, nastavio se nešto drugačije. Otišao je u ruke osobe koja ga je zaista odvela na putovanja u ledene predele. Bio je srećan, ispunjavao je svoju svrhu tamo gde je u potpunosti mogao da se iskaže. Nisu za njega bili ovi naši vetrovi i sitni snegovi koji tek ponekad padnu. On je tražio više!

Sada se vešto borio sa Sibirskim hladnoćama, ledenim planinama i izazivao divljenje u sitnim očima Eskima. Njegovu lepotu sada su gledale stare i mlade dame širom sveta, u prestonicama mode. Nije on želeo prosečan život. Nije želeo da pola godine skuplja prašinu u nečijem ormaru i da se tek malo zimi šeta istim ulicama, da ga gledaju iste oči i da čeka trenutak da se pruži prilika da konačno otputuje u ta ledena prostranstva.

Kada se prilika ukazala, otišao je! Otišao je sasvim neprimetno i tiho jer je osetio da ide u prave ruke. Nije kao da mu je sa mnom bilo loše, samo je osetio priliku da konačno ispuni svoju svrhu onako kako dolikuje.

Razmišljajući o tom parčetu materijala koje mi je toliko značilo jer je sa sobom nosilo mnogo veću vrednost nego što je običan komad garderobe, pomislih na to kako su svi naši putevi nepredvidivi. Vežemo se za predmet, za mesto, za ljude i onda u jednom trenu, bez ikakve najave, nešto od toga nestane… Čak i najmanja promena izazove neki neobičan osećaj u nama i pitamo se šta smo mogli drugačije uraditi.

I baš poput ovog šala, ljudi koje volimo samo nestanu jednog trenutka. Volimo se, nerazdvojni smo, uvek tu jedni za druge i baš kad pomislimo na to da će zauvek biti tako – neko odluči da mu treba promena. Odlaze tražeći svoju svrhu i ispunjenje svojih snova, izbrišu vas iz života kao gumicom, a vi morate da nastavite dalje. I ne znate kako, ali znate da morate jer i vi imate svoju svrhu koju treba ispuniti.

Da, tako lako se izgubi sve na ovom svetu koliko god se trudili da tako ne bude i to je ono najbolnije. A ipak, ljudi nisu šalovi koje zamenite nekim drugim i nastavite kao da ništa nije bilo… Kada dragi ljudi odu od vas to boli mnogo jače, teško se prilagođavate promeni i nikada u nekom drugom ne nađete to što ste imali u toj osobi.

Sada, nakon toliko razmišljanja o ljudima, predmetima, vezanosti i odlaženju, nekako uviđam da je možda taj jedan poklon imao zaista veliki značaj za mene, iako je delovao sasvim obično. Naizgled jednostavan plišani šal naterao me na to da se zagledam u sebe i shvatim koliko je lako vezati se i za predmet i da sve na ovom svetu ima razlog zašto postoji, zašto dolazi u naše ruke i zašto nestaje… Najvažnije je, na kraju svega, shvatiti poruku koja nam je tom prilikom poslata.

Autor: Bojana Krkeljić