Leto je odbrojavalo svoje poslednje dane. Uskoro će presto prepustiti svojoj prijateljici Jeseni.

Marina je naslonjena na stranicu trajekta sa setom posmatrala mesto koje je upravo ostavljala iza sebe, vraćajući se kući posle predivnog odmora na moru.

Ove godine bila je sama na letovanju. Želela je da odmorom na suncu osveži snagu i pokuša da zaboravi događaje koji su joj prethodnih meseci narušavali mir.

Razvodom, posle sedam godina braka, završila je jedno poglavlje svog života. I sad, puna snage i dobre energije kreće u novi život.

Misli joj prekinu bučna rasprava dvoje ljudi, koji su bili blizu nje. Okrete se da pogleda i ugleda zgodnog mladića koji vodi žučnu raspravu sa jednom zgodnom devojkom.

„Baš je sladak ali očigledno, nije sam.“ Pomisli Marina i vrati se svojim mislima gledajući more.

„Završili smo razgovor!“ Grubo odbrusi dečko i okrete se i on ka moru, namrštenog lica.

Marina ga pogleda krišom, ali on spazi taj pogled i još uvek namrštenog lica okrenu se ka njoj.

„Izvinite, molim Vas, što smo Vas uznemirili. Moja sestra i ja često imamo takve momente.“ Sad već sa blažim izrazom lica, nasmeja se on.

„Ooo, to je sestra“ Pomisli Marina.

Ali brzo se trže i nastavi svoje praćenje morske igre malim talasima. „Tek si završila jednu vezu, smiri se“ Prekori Marina samu sebe. Ali izgleda da je reči izgovorila jer mladić se okrete i upitno je pogleda.

„Izvinite, meni ste nešto rekli ?“

„Ne, ne izvinjavam se, samo sam glasno razmišljala.“ Odgovori ona i crveneći spusti glavu.

More je i dalje igralo lepu igru talasima, ali Marinin dosadašnji mir poremeti zgodni mladić.

Reši da uzme kafu i sedne dalje od njega, kako bi uspostavila prvobitni mir.

Ali vrag ne miruje.

“ Izvinite, mogu li da sednem? Zauzeta su sva mesta. Izgleda da sad svi piju kafu.“

„Da, izvolite!“

Par minuta tišine stvori malu nelagodu. A onda on poče sa pričom.

„Rekao sam da više neću ići sa sestrom na letovanje ali eto… Valjda ću se jednom opametiti.

Izvinite, sigurno Vas smatram svojom pričom. Sa kim Vi putujete?“ Upita on, želeći da se razgovor nastavi.

„Ove godine sama.“ Nije želela da pominje razvod. Nema potrebe strancu da priča takve stvari.

Razgovor je postajao sve prijatniji. Nisu ni primetili da su stigli do druge obale.

Marina ustade i nevoljno se pozdravi sa mladićem.

„Izvinjavam se, nisam se predstavio. Ja sam Goran.“ Uz blagi naklon pruži joj ruku.

„Ja sam Marina“ Nasmeja se ona.

Svako uđe u svoj autobus koji će uskoro napustiti trajekt i krenuti dalje.

Čitavim putem razmišljala je o Goranu. Nadala se da će autobus stati negde i da će ga ponovo videti ali nije imala sreće.

Još je bila noć kada je stigla u Niš, njen novi grad. Dobila je dobru ponudu za posao od prijateljice koja radi u velikoj kompaniji u Nišu. Rešila je da prihvati. I ovako joj je trebala promena a ovo je zvučalo zabavno. Za početak uselila se kod prijateljice dok ne pronađe stan za sebe. Znale su se sa fakulteta i posle toga ostale su u kontaktu.

Za dva dana počinje da radi. U mislima je još uvek bila na moru.

Prvog radnog dana ustala je rano kako bi se na vreme sredila i otišla na posao.

Dobila je mesto u knjigovodstvu i već prve nedelje direktor je tražio izveštaj o poslovanju od nje.

Pripremila je i poslala ga mejlom direktoru. On je imao milion pitanja i stalno je tražio nove analize.

Strpljivo je odgovarala na njegova pitanja mada je već počeo da je nervira. Imala je brdo dokumentacije koju je trebala da proknjiži, a morala je njemu da ispunjava želje.

Jedno jutro, direktor je pozvao u kancelariju da mu pojasni neke pozicije u bilansu. Besna užurbano je krenula ka njegovoj kancelariji. U žurbi polomi joj se štikla i ona posrnu. Prihvatiše je vešte muške ruke i ona ne pade na pod.

Podiže pogled kako bi se zahvalila spasiocu i primeti Gorana. Oboje se iznenadiše. Ispriča mu kako je direktor smara i da je zato slomila štiklu. On se nasmeja i reče kako je direktor pravi smor.

Ona ga pozdravi i krene sa polomljenom štiklom u direktorovu kancelariju. Sekretarica joj reče da uđe i sačeka ga, da je izašao.

„Nije se upristojio ni da me sačeka, nego ja njega treba da čekam.“ Promrmlja sebi u bradu.

Tada se vrata iza nje otvoriše. Sedela je mirno i čekala da je on prvi pozdravi. Ispred nje se stvori Goran.

„O to si ti. A gde nam je gospodin direktor. Čekam ga već dovoljno dugo.“

„Nažalost, direktor je morao da ode na neki sastanak pa me je poslao da ti pravim društvo i pozovem te na ručak.“

Nervoza je prođe brzo i ona pristade.

Otišli su zajedno na ručak i proveli veoma prijatno vreme.

Narednih dana često ga je viđala po hodnicima firme.

Usledile su večere, ručkovi pa i kućna druženja.

Ubrzo započete vezu. Nije mogla da zamisli dan bez njega.

Posle par dana primeti da je direktor ne zove ali nažalost morala je da ide kod njega jer se nije slagala s nekim ugovorom.

Pokuca i uđe. Iznenadi se kad vidi Gorama.

„Direktor te je opet zamolio da me zabavljaš?“ Nasmeja se ona, priđe i poljubi ga.

„Da, kaže da mi to dobro ide.“ Zagrli je Goran.

Začu se kucanje na vratima i iza njih proviri sekretarica.

„Direktore, izvinite što Vas ometa. Možete li da mi potpišete ove ugovore?“

Marina je zbunjeno gledala čas u Gorana, čas u sekretaricu. A on se osmehu i namignu joj. Potpisa ugovore i sekretarica ode.

„Da li dozvoljavate da Vas ovaj smor od direktora izvede na ručak?“ Nasmejaše se oboje i zagrliše.

Autor: Sanja Trninić