Oduvek mi je šetnja nepoznatim ulicama, neistraženim predelima i mestima punim zelenila bila najbolji lek za svaku bolest. Kad god bih bila tužna i nezadovoljna, izlazila bih napolje i dugo se šetala omiljenim mestima voljenog grada. Danas sam sate provela sedeći u parku u koji su me roditelji nekada vodili da se igram.
Scene iz detinjstva ponovo su se odvijale pred mojim očima, a onda sam, nekako, otišla u još dalju prošlost… Otputovala sam u onaj trenutak kada su se moji roditelji upoznali! Makar sam ja želela da mislim da je taj trenutak tako izgledao…
U mojoj glavi, to se dogodilo upravo ovde, u ovom parku, tako romantičnom i lepom. Pod krošnjom najvećeg i najlepšeg drveta nekako su se mimoišli… Ona je bila tipična damica od dvadesetak godina i prolazila je ovuda u svom roze kaputu ispod kojeg se videla šarena marama nežnih tonova, dok su joj na nogama bile crne, kožne čizme koje su svemu dodavale posebnu notu elegancije. Nežna šminka, karmin u boji kaputa i šešir i torba koji su se slagali uz čizme, činili su je lepoticom dostojnom Holivuda…
Poput Dridžit Bardo nekog novijeg vremena, osmehivala se svima i misteriozno posmatrala prirodu oko sebe. Verovatno nije ni slutila da će za par trenutaka pred sobom ugledati čoveka svojih snova. I baš kad je kročila pod predivnu krošnju veličanstvenog drveta, prošao je pored nje i nasmešio se onako šmekerski, kako ne umeju baš svi.
Nije mogao da propusti priliku i obratio joj se. Počeli su da pričaju, šetali su se satima i zaboravili na to da vreme prolazi. Nikada nisam razmišljala o tome šta su zaista mogli govoriti… U trenu kada se upoznaju, za mene to postaju slike bez tona. Verovatno nisam svojim roditeljima želela da oduzmem taj deo intime…
Nekoliko godina kasnije, rodila sam se ja! Ja – plod jednog romantičnog susreta, jedne ljubavne priče kao sa filma. Plod dva prelepa bića koja su bila stvorena jedno za drugo i samo su čekali momenat da im se putevi ukrste. I bilo bi glupo da nisu!
Srećom, svet nije ostao uskraćen za ovu lepu priču. Pa šta i ako nije zaista bilo baš tako? U mojoj glavi jeste! Evo, baš ovde, pod ovom krošnjom, u jesen kada sve odiše posebnom lepotom i kada ljubav samo čeka da bude ostvarena.
Da, za mene je ova bajka potpuno istinita i verujem da ću i ja jednog dana imati takvu priču na kojoj će moći da mi pozavide i najlepša dela o ljubavi ikada napisana. Eto, možda baš sad, kada ustanem sa klupe i krenem kući, u istom ovom parku i ja naletim na gospodina savršenog! Možda su i takve stvari nasledne, a možda je dovoljno i to što tako nešto zaista silno želim.
Autor: Bojana Krkeljić
