Stres je, kako se čini, postao sastavni deo naših života. Naročito poslednjih godina i posebno među omladinom. Koliko god to bilo nelogično, mladi su definitivno pod najvećim pritiskom. Brz način života, nezadovoljstvo sobom, društvom, poslom ili sistemom (ili sve to zajedno) čine da nam normalan način života bude potpuno neshvatljiv.
Imajući u vidu i to da u našoj voljenoj zemlji mnogo toga zaostaje za ostatkom sveta, to dodatno otežava život i stvara dodatne probleme sa kojima se u svetu mladi ljudi ne susreću. Recimo, mnogo lakše bi nam bilo da se nosimo sa svakodnevnim obavezama kada ne bismo morali da razmišljamo o tome da li ćemo sutradan imati dovoljno novca za hranu!
I onda će se naći neko ko će reći da nama zapravo i nije tako loše, da ima zemalja koje su u daleko goroj situaciji i u kojima ljudi žive na rubu egzistencije. Pričaće nam o narodu koji nema šta da jede, nema vode, ljudi umiru od gladi… Govoriće nam i o državama u kojima godinama u nazad haraju ratovi i razne bolesti itd… Pričaće nam najgore priče, samo kako bismo shvatili da nam „uopšte nije loše“.
Naravno da je užasno to što je neko neprestano u strahu za svoj život, kao i to što ljudi umiru od gladi i žeđi. Ne da je strašno – to je katastrofa! I treba se boriti protiv toga, treba težiti ka napretku i truditi se da zajedničkim snagama pomognemo ugroženim zemljama. Ali, da li zbog toga treba da se zadovoljimo životom kakav vlada na našem podneblju?
Da li je život i sreća zaista to kada imate dovoljno novca da kupite najjeftiniju hranu, ponekad odete sa prijateljima na piće i na svakih par godina kupite novo odelo? Jer, sudeći po onome u šta nas ubeđuju, to je zaista raj u odnosu na zemlje trećeg sveta. Da, bitno je biti okružen ljudima koje voliš i da imaš dovoljno novca da preživiš, ali to je upravo samo to – preživljavanje!
Preživljavamo, to da i na to se ne žalimo, ali gde je nestao život u zemlji Srbiji? Nekada ga je, kako se čini i kako ljudi pričaju – bilo. U međuvremenu taj život se pretvorio u puko preživljavanje i borbu za opstanak. Na nešto smo malo višoj lestvici od zemalja u kojima vladaju samo glad i nemaština.
Zato su ljudi ovde nezadovoljni i konstantno pod stresom! Ljudi ovde preživljavaju, rade po ceo dan za smešne pare od kojih će moći (čitaj:uglavnom!) da plate račune i kupe hranu, a za život im, jednostavno, ne ostaje vremena (a ni novca). Za nas je (čast izuzecima) svaki vid provoda postao luksuz.
Luksuz nam je izaći u grad, otići na more, kupiti sebi novu garderobu ili nešto što nam se svidi, otputovati u neku drugu zemlju… Za nas su luksuz stvari koje su. tj. koje bi trebalo da budu normalne. Nema ničeg aristokratskog u odlasku na more ili bilo kakvom putovanju, nisu izlasci i kvalitetna garderoba i automobili samo za buržuje – mi mislimo da jesu!
Mi mislimo da je sve što je lepo – skupo, da nije za nas, da ne može da se desi nama i da nemamo pravo na to. Svetom putuju i uživaju neki drugi ljudi koji imaju mnogo novca, a mi gledamo njihove fotografije sa divljenjem i nadamo se da će nas jednom strefiti neka sreća i da ćemo moći i mi tako.
Kod nas i pravo na školovanje imaju samo oni čiji su roditelji spremni na žrtvu i muku samo da bi ga otplatili. A kada konačno (nakon što vas neko iz čista hira dobro izmuči i istresira na tom fakultetu) dobijete diplomu – počnete da sanjate posao. Sanjate ga redovno, godinama i, veoma često, posao u struci ostane samo san. Jer, pogađate – i to je luksuz.
Ruku na srce, moguće je ovde ostvariti snove, završiti fakultet, raditi u struci, imati dosta novca, putovati gde hoćeš, kupovati šta hoćeš… Može sve, ali ako imaš dobru vezu, podržavaš odgovarajuću partiju, već imaš dosta love ili pristaješ na razne nemoralne radnje kako bi dobio to što želiš. Dakle – moguće je, ali debelo platiš za svaki svoj ostvareni san.
I zato je depresija nova bolest današnjice! Zato je stres drugo ime ove naše države! Zato ljudi ili beže odavde ili polude – ne mogu da izdrže više to da sanjaju o boljem životu zavideži drugima na istom jer znaju da bolji život negde postoji. Ne mogu više da gledaju kako im rad i trud propadaju i ne cene se! Ne mogu da dozvole da ih izrabljuju i ponižavaju i zato prolaze kroz stres gledajući u sudbinu koju ne mogu da vide…
Autor: Bojana Krkeljić
