Nada je već drugo leto dočekala u malenom gradu na obali mora. Od kad je tu, život joj se potpuno promenio. Živela je mirnijim tempom, bez stresa, bez odlaska na posao.
Ponela je bakinu šivaću mašinu i šila je ženama iz tog mesta i radila prepravke stvari. Bila je zadovoljna. Imala je sasvim dovoljno prihoda i lepo je živela.
Volela je ujutru da šeta kraj mora. Dok ostali meštani spavaju ona je udisala svež vazduh i predivan miris mora. Skupljala je školjke sa peska, sušila ih a onda ih koristila kao dekoraciju u svom malenom domu.
Volela je da joj i kuća ima miris mora. Još kao dete volela je more ali roditelji nisu mogli svake godine da izdvoje novac za letovanje. Zato je sad uživala u tom beskrajnom plavom prostranstvu.
Tog jutra, kao i obično, krenula je u šetnju. Ponela je sendvič i domaći sok od jagoda koji je sama napravila.
Farmerke, kratka majca i naočare za sunce, bile su sasvim dovoljne. Išla je bosa. Volela je da oseti nežan dodir peska na svojim stopalima. Blagi tasali zadirkivali su je kvaseći joj stopala. Zastala je na trenutak, zažmurila i duboko udahnula taj predivan miris. Osmeh joj ozari lepo lice a spokoj zavlada njenim umom i telom.
Otvori oči, kad sa njene desne strane ugleda veliku olupinu, ko zna koliko starog broda. Kao da je dugo bio pod vodom, bio je oronuo i mislila je da će pući samo ako ga dotakne.
Ali odakle se stvorio? Nije bio tu.
Priđe obazrivo, oslušjujući da li će se nešto čuti iz unutrašnjosti tog starog morskog čudovišta. Tišina, samo ljuti talasi mora, čija je nežna igra ometena tom starudijom.
Osmeli se i zakorači da uđe u brod. Trule daske zacvileše ali izdržaše njenu težinu.
Nije bilo ničega. Verovatno sve što je nekad bilo na brodu sada je na dnu mora.
Taman je htela da se okrene i nastavi svojim putem, kad ugleda malu metalnu kutiju. Zanimljivo, kako je ovo ostalo na brodu?
Polako otvori kutiju koja zacvili od starosti i rđe.
Unutra je bio stari ključ i neka stara hartija. Uze ključ. Polako otvori hartiju i tamo vide neki plan, putokaz koji vodi do neke kuće. Posle par minuta analiziranja shvati da je to mapa njenog mesta. Reši da krene ucrtanom putanjom.
Pažljivo prateći uputstva uskoro stiže do malene kuće, prepune divnog cveća. Zakuca na vrata i posle par minuta otvori joj pogrbljena starica.
„A, stigla si. Uđi“ Reče starice koje je, očigledno, očekivala.
„Sedi, sad ću skuvati kafu.“
Posle ispijene kafe starica joj uze šolju i zagleda se u nju.
„E draga moja, tvoj princ uskoro stiže. Ali neće biti na belom, već na crnom konju.“
Napriča još svašta a onda reče Nadi da može da ide.
Kao da je začarana bila. Pomislila je. Nikad nije verovala u gledanje u šolju ili bilo šta drugo i još princ na crnom konju, ha ha ha, kako da ne.
Odmahne glavom i nastavi svojim putem.
Posle jutarnje šetnje, ode kući da uzme haljinu koju je sašila za gospođu Nataliju i uputi se ka gradu.
Iako je imala auto, često je išla pešaka. Volela je da pešači a i mesto je bilo malo i bilo je glupo ići autom.
Išla je ulicom, još uvek zbunjena kako je uopšte dospela kod one starice i još slušala one njene budalaštine. Odjednom začu škripu kočnica i naglo odskoči unazad.
Ispred nje se zaustavi crni džip a iz njega iskoči mladić.
„Da li ste dobro? Izvinite, zamislio sam se i…. Baš ste se uplašili. Hajde ovde da popijemo jednu kaficu da se smirite.“ Pokaza rukom na kafić.
Seli su i naručili kafu.
„Obično sam pažljiv dok vozim ali ne znam šta mi bi sada. A i ovaj moj divlji crni konj je podivljao.“
Nasmeja se i pokaza rukom na džipa. Nada tad pogleda u njega, pa u džipa… Ha, izgleda da je stigao njen princ na crnom konju.
Nasloni bradu na ruke i nežno se, uz osmeh, zagleda u njega.
Biće ovo zanimljiva kafa, pomisli ona i nastavi prijatan razgovor sa svojim pricom na crnom konju.
Autor: Sanja Trninić