Opet je došao taj dan… Sedim za stolom okružena dragim ljudima i gledam u svoju rođendansku tortu. Graja i smeh su svuda, svi su nasmejani, atmosfera je prava slavljenička. Nije baš kao kad sam bila dete, ali je najpribližnije tome što može biti.

I ja se osmehujem! I ja sam vesela, radoznalo otvaram poklone i ponašam se kao prava slavljenica. Pa, ipak… nešto jeste drugačije. Ne mogu a da se ne zapitam šta je razlog tome da se rođendanu više ne radujem kao nekad? Nemoguće da su godine, njih stvarno nemam mnogo… A opet, ima ih dovoljno…

Dovoljno ih je za to da svećice već dugo ne krase moju tortu jer nemaju više nikakvog smisla – a nekada je sav smisao i bio u njima. Dovoljno ih je za još mnogo toga što odjednom više nije prikladno i ne dolikuje mi. I baš tada, dok gledam u svoju rođendansku tortu bez svećica i prisećam se kako sam ranije na svoj rođendan uvek zamišljala poneku želju, učinilo mi se da sam shvatila u čemu je stvar.

Nekada davno jedva sam čekala 18. februar, ukrašavala taj datum u kalendaru, dugo planirala šta ću obući, kakva će se figura naći na torti, kao i to kakva ću sve iznenađenja prirediti gostima. Tako, listajući stare albume sa fotografijama, gledam presrećnu malu sebe u raznobojnim haljinama, sa originalnim frizurama i kao da čujem smeh i simpatičnu prepirku oko toga koju pesmu pustiti ili ko je pobedio u kvizu koji sam pažljivo smišljala svake godine.

Pokloni su, svakako, bili najveća atrakcija! Danima posle rođendana stajali su uredno poređani po stolu, kako bih mogla da se pohvalim svima šta sam to lepo dobila ovog puta. Vreme kao da je stajalo kada je u pitanju taj, za mene najradosniji dan u godini. Međutim, ono uopšte nije stajalo, teklo je i to veoma brzo…

I baš negde u tom letenju vremena proletelo je i sve drugo. Desio se život, a on nije isključivo ružičast, vedar i bezbrižan. Kada vas on dobro prodrma, ponestane vam i osmeha i želja, a opet vam svi nekako žele ono čuveno “da vam se sve želje ostvare”.

Tada  postane jasno i šta se promenilo, šta je drugačije i gde je radost nestala… Nekada je makar tih želja bilo na pretek i uvek sam ih sa posebnom svečanošću zamišljala i jedva čekala moment kada će se ostvariti. Nije bilo bitno to da li sam poželela najlepšu barbiku iz izloga ili da imam sopstveni dvorac – za mene je bilo potpuno realno to da se ostvare. Jer, i velike i male želje su jednako bitne, a magija rođendana će učiniti da se one i ostvare.

A onda je nastupilo doba odraslih kada nas nauče da su snovi i java dva različita sveta koja se retko kad prepliću. To znači da se, onim retkim srećnicima, ostvare i te najneverovatnije želje, dok se nekome ne ostvare ni one najmanje i najskromnije. Upravo to je ono što je ubilo rođendansku magiju – život u svetu odraslih.

Magija nestaje onog trenutka kada nas ubede da su rođendanska slavlja samo za decu, a mi više to nismo. Zato danas sedim okružena osmesima, dragim ljudima i poklonima, čuvajući u sebi deo deteta koje sam nekad bila i koje se još uvek raduje svemu ovome. Ovaj odrasli deo mene ne zamišlja želju jer ona je ovog puta samo jedna, ona zaista najmanja, ali se neće ostvariti. Zato joj je bolje neka živi u meni, nego da je izgovorim i da zauvek umre…

Autor: Bojana Krkeljić