Danas je sve poprimilo elektronsku formu i omogućilo nam dvadesetčetvoročasovni pristup muzici, knjigama, filmovima i bilo kojim drugim informacijama. To nam je dosta olakšalo (ili bi makar trebalo da jeste) život! Ne moramo nešto mnogo da se mućimo jer uz samo par klikova mišem možemo doći do saznanja koja su nam potrebna.

Ukoliko želimo da proverimo podatke o nekoj značajnoj ličnosti – možemo to uraditi u bilo koje vreme; ako nam se čita neka knjiga ili sluša određena muzika – takođe možemo uživati u čitanju i slušanju bilo gde i bilo kad. I tako u nedogled… milion je stvari koje možemo pronaći na internetu i nema potrebe da se mučimo i jurimo po čitavom gradu (ili gradovima) tražeći ono što nam treba.

Svakako jedna od najlepših prednosti interneta i tehnologije uopšte jeste to što nam omogućavaju da stupimo u kontakt sa onim ljudima koje nismo u prilici često da viđamo. Ovako smo povezani jedni sa drugima i upućeni u sve novosti koje nam se dešavaju.

Sve je to lepo, sjajno i idealno kao u najsavremenijoj reklami za neki novi proizvod, ali uvek postoji ono ALI. Sve te olakšice koje su napravljene da nam pomognu i ulepšaju život nekako su uspele da naprave nekakav kontraefekat. Zapravo, kao kad lek koji služi da vam pomogne da ozdravite koristite u prekomernim količinama i on prestane da deluje.

Tako je sve više naroda koji se u velikoj meri oslonio na pomoć tehnologije, pa kao da više nisu sposobni da razmišljaju i funkcionišu bez nje. Jednostavno, slabo se ko trudi da nešto zapamti jer, zaboga, proveriće na Google-u. Učenici nalaze prepričane lektire i gotove sastave na internetu, oni malo stariji prave fotografije kako bi ih izbacivali na društvene mreže i pokazivali drugima svoju „sreću“ itd.

Svet je počeo da živi za internet i zbog interneta, postao je zavisan od onoga što je prvobitno zamišljeno isključivo kao pomoć. Lek je postao droga! Ono što je, možda, najtragičnije od svega jeste to što su ljudi unakazili svoj rečnik, skratili sebi fond reči  i misle da zvuče pametnije ukoliko se služe  poštapalicama sa Facebook-a.

Tako smo se taman pomirili sa činjenicom da imamo: „frajere“, „ribe“, „likuše“ i „likove“, a onda su nas sačekali noviteti poput – šerovanja, edovanja, lajkovanja, spemovanja i tako u nedogled. I ne samo da su ove nove reči postale potpuno normalne u našem jeziku, već su mnogi potpuno izbacili iz upotrebe domaće reči, ne smatrajući ih dovoljno modernim.

Nedavno je jedan srednjoškolac, smejući se podrugljivo, ispravio majku koja je rekla da je nešto podelila na društvenoj mreži. Naime, okrenuo se prema njoj i ponosno rekao: „ Podelila? Misliš – šerovala? Mnogo je smešno kad neko koristi srpske reči, meni je Fejs na engleskom“.

Nisam mogla da odolim, a da ga ne upitam i to otkad englezi kažu: šerovanje, lajkovanje i sl…

„Pa ne kažu baš tako, ali na engleskom piše, na srpskom zvuči nekako tupavo…“

Naravno, kao i svaka osoba koja tvrdi nešto za šta nema nikakvo objašnjenje – presipa iz šupljeg u prazno. I u te dve rečenice koje sam razmenila sa jednim srednjoškolcem, shvatila sam do koje smo mere dozvolili društvenim mrežama da uđu u naš život.

Svakako da sam mu objasnila i to da srpske reči ne mogu zvučati tupavo – jer su takve kakve su, u skladu sa svim drugim pravilima u našem jeziku. Sa druge strane, ove pomodne ( pola srpske, pola engleske) reči zvuče izuzetno tupavo jer ne pripadaju ni jednom jeziku, nema ih ni u jednom rečniku i nisu ni po kakvim pravilima.

Ne znam zašto (a možda i znam!) tokom ovog razgovora setila sam se jednog starog, domaćeg filma u kome postoji čuvena replika „… ako te udarim s ovem amrelem“. I ta replika bila nam je beskrajno smešna zbog nepravilnog izgovora strane reči i njenog karikiranja. Međutim, današnje poštapalice i kombinacije domaćih i stranih reči ne zvuče ni malo bolje… Šta više – zvuče isto!

Da rezimiramo, uspeli smo da srozamo svoj rečnik i svoje izražavanje dovedemo do onog nivoa koji smo ismevali mnogo godina unazad. Možda bi trebalo da se zapitamo da li zaista želimo da napredujemo ili nam je zabavnije da od sebe pravimo cirkuzante koji će, misleći da su pametni i obrazovani, izvrtati sopstveni jezik poput najsmešnijih likova o kojima smo nekada čitali u knjigama.

A možda se sve ovo ne bi ni dešavalo da su pojedinci čitali knjige umesto što su prepričane verzije tražili po internetu?!

Autor: Bojana Krkeljić

Danas cu ja pisati, a vi čitati ako želite dragi moji o ljudima čiji je izgleda primarni zanat slobodan protok informacija od osobe A do ostalih slova azbuke ili abecede. Znači govorimo o tračarama, torokušama i ja ih lično zovem radio Milevama.Taj sam izraz pokupila u ranom detinjstvu više se i ne sećam odakle pa se unapred izvinjavam osobama pod tim imenom.

Takve osobe inace inače pokušavaju da nam odglume prijatelje, ali na vašu sreću ako ih skapirate na vreme dobro je za vas.Ja pustim osobu da prepoznam hrani li samo svoju radoznalost i koliko iskenosti dobijam od takve persone toliko iskrenosti uzvratim.U suprotnom dešava se suprotno.Princip ogledala -to si što vidiš.Stvar je inače jednostavna.Pravila sam i ja lične greške mogu reci slobodno,tobože jadajući se i otvarajući dušu nekim ljudima.Pravila sam pogrešne izbore ljudi kojima bih ponekad licne stvari rekla.Onda budem u sadašnjosti u svojoj svesnosti i bistvovanju.Tada tek otkrivam šta ja to radim pobogu! Zašto ih hranim detaljima iz mog života, mada sam sama kriva. Mnogi su to iskoristili da dobili informaciju za dalji protok, a po neko da se duševno nahrani, pa prijatno im bilo no ipak će to ispovraćati jedog dana trazeći oproštaj ili molitvu ali neka… Retko ko zaista jeste prijatelj u smislu te reči i njegova pitanja drugačije glase i drugaciji vibraciju nose.

Ono znalački šta ima novo ili na prvu radiš li kao da je to sve u životu ?Tako da na tim testovima padaju pojedini koje puštam godinama, dosta mi h je više ,pa bre kad se brinete toliko pošaljite koju hiljadarku eura i neko dobro radno mesto, a ne da pojačavate nesto sa čim se izvesna osoba bori u prevodu ,,Sram vas bilo“.Da si zaista pravi prijatelj pitao bi me kako sam, kako su mi dečica, jesu li zdravi, pa onda daš prostor da ja kažem i pitam koju, no dobro veza se prekida čim se sazna za detalje nekom bitne. Jedan od načina je princip ogledala, ja tebi ti meni isto.Tu se osobe polako povlače, još ako im na pitanje odgovoriš pitanjem pošto to smatraju bezobrazlukom ako uopšte imaju stida te torokuše.Pitanjem na pitanje da stavite do znanja da i vi umete isto nebitno što vas ne zanimaju samo da oterate maloumno proste i po meni baš jadne persone.

Takve osobe su definitivno nezadovoljne svojim životom, svojim izgledom, nisu poštovane, nisu dovoljno voljene, a desava se da to prikrivaju jačom komunkacijom, kreštanjem tako ja to zovem i čestim napadima smeha, da bi bile primećene. Iskreno više volim one ljude nazovimo ih baksuzastog izgleda koji kad otvore usta jednostavno me oduševe, malo reči a puno rečeno. Osobe torokuše su pune gorčine i ljubomore, ali bez premca i to isplivava polako, jer zbog svoje nesigurnosti traže mane u drugima i na drugima pogotovo.Lepo prihvatis ti i takve osobe, objasniš im da te ne zanima rekla-kazala, ni njen loš ten, ni njen celulit, ni ocene njene dece jer ih poredi sa tuđom, ali ne vredi. Retko se ko trgne i sredi i time pomogne sebi a ujedno i društvu.Večina nažalost ostaje takva zauvek,zato vas slatko otpuštam iz svog života tzv.prijatelji moji. Nećete mi srkati energiju, nećete ama baš ništa više znati o meni. Ne poredite se samnom, ja sam ja, ne poredite moju situaciju sa vašom, ne budite ljubomorni što uspevam gde vi nikada nećete ili već dugo niste, a pogotovo moje i vaše sposobnosti kao roditelja, supruge i žene koja je superiška posle tri porodjaja, što se izgleda tiče, pa je zavist očigledna. Pravi prijatelji to ne rade, ne zasniva se prijateljski odnos na protoku nformacija i to nekih bezveznih koje vi prodsledite dalje. Uplešćete se u vrzino kolo, neće da valja uopšte.

Kada ti dajem priču o sebi dajem ti deo mog života torokušo, kad ti dajem vreme isto ti dajem deo svog života, zamislite da tako radimo jedni drugima, ni jedan brak i ni jedno prijateljstvo ne bi opstalo. U SUPROTNOM ALLOOO, RADIO MILEVO….HALO…KRČI….ŠŠŠŠŠ…PUČEEE VEZAAA…ŠŠŠŠŠ.

Autor: Sanja Radojković Đurđević