Radeći sa klijentima često sam nailazila na stav kako ljudi koji rade na sebi nisu nikada loše, sve gledaju kroz ružičaste naočare, smireni su i kroz život idu smerno. A da li je baš sve tako?

Pa baš i nije!

A evo i zašto…

Retki su oni na najvišim nivoima duhovnog razvoja. Ljudi koji rade na sebi su isti kao i oni što ne rade s tom razlikom što su svesniji, bolje povezani sa sobom i svojim izvorom, imaju više informacija i znaju kako da reše neke svoje izazove u životu. Oni su takođe ljudi koji imaju emocije, brdo misli, radost, tugu, ljutnju. Oni isto tako mogu doći u fazu da im je dosta svega, da su umorni, neraspoloženi. No kod njih to traje mnogo kraće i oni znaju kako sve to da izprocesuiraju i kanališu.

Lažna slika koja se plasira na društvenim mrežama kako je sve super u njihovim životima je zaista lažna. Jer ne postoji život u kome je baš sve super. S obzirom da smo tu gde jesmo, da bi neke stvari spoznali, kontrasti su prosto neophodni. I koliko god mi bili svesni da su oni za veće dobro, hteli mi to ili ne, izazovu buru emocija u nama. S tom razlikom, da ako radimo na sebi, sve to prolazimo lakše i svesnije.

Lično sam osetila i tugu i bol, razočarenje i kada mi je prosto svega dosta. Osetila sam i entuzijazam, želju da idem dalje, da letim. I zašto je bolje biti edukovan? Jer tada znaš šta da radiš sa tim što te obuzelo. Znaš da je sve to normalno jer si živ. Tada upitam svoje više ja šta je najbolje za mene. Ponekad je to izaći iz zone komfora a ponekad sklupčati se pod ćebe uz fenomenalan film i šolju toplog čaja. I prosto se prepustim tom procesu vraćanja u balans. Malo više meditiram, odradim više Reiki tretmana, više ugađam svojim unutrašnjim potrebama. Ili…prosto pojačam fizičku aktivnost, izađem iz zone komfora i uhvatim se u koštac sa izazovima. Ali ne ljutim se na sebe jer nisam uvek „u elementu“.Što više to prihvatam, to manje upadam u takve faze. I kada se i dogodi „faza“ spremnije i svesnije izađem iz toga. Sada su vrlo retke jer se ne borim protiv njih.

Zato ako imate faze kada mislite da ćete iskočiti iz kože, da vam ništa ne ide ili ste prosto potišteni, znajte da je sa vama sve ok. Samo je potrebno da naučite komunicirati sa sobom i svojim telom. Da prepoznate šta je to što vam je u tom momentu potrebno i prosto se prepustite isceljenju. Ubrzo sve dođe na svoje mesto.

Važno je ne smatrati kako to nešto što nam se dešava nije normalno. Nije, ukoliko traje danima, nedeljama, mesecima pa i godinama. To je nešto drugo i nije reč o tome. No ako sve to ne traje dugo, to je savršeno ok.

I ok je ne biti uvek dostupan svima.

I ok je biti ljut.

I ok je prihvatiti sebe baš u tom stanju.

Ali…ne dopustiti da postane trajno. Težite uvek biti najbolja verzija sebe. Jer unutar sebe vi to zaista i jeste!

Autor: Tijana Mihajlović

Depresija je problem današnjice naročito kada ,,pogađa” mlade ljude.  Sve više mladih pati od simptoma depresije. Simptomi pogađaju celokupnu ličnost. Ukoliko se ne tretira pravilno, može imati brojne posledice.

Tinejdžersko doba je svakako doba burnijeg rasta i razvoja. Promene u raspoloženju su normalna stvar. Međutim, često se mešaju sa depresivnošću, pa simtomi prave depresije ostanu neopaženi i teško se prepoznaju. Depresivan tinejdžer može upadati u različita problematična ponašanja i stanja, poput kriminalnih radnji, korišćenja psihoaktivnih supstanci i sl. U stručnoj liteaturi se navodi da depresivan tinejdžer može i ne mora pokazivati znake ovog problema. Kod umerene depresije tinejdžeri govore i ponašaju se normalno.

Mladi su u periodu detinjstva pod uticajem porodičnog identiteta. U pubertetu dolazi do želje za slobodom i samostalnošću, što mnogi roditelji ne prepoznaju. Takođe, u pubertetu nastaje snažna potreba sa samodokazivanjem i dokazivanjem drugima. U ovom periodu roditelji pomisle da su im deca odrasla, pa često ne obrate pažnju na emocionalno zdravlje svoje dece. Većina roditelja ni sama ne zna kako da se nosi sa stresom i jakim emocionalnim nabojima pa samim tim ne mogu tome podučiti ni svoju decu. Adolescenti roditelje u tom slučaju mogu doživljavati kao grube, nezainteresovane i pomisliti da njihovi problemi i nisu toliko važni.  A deca se svakodnevno bore sa pritiskom u školi, porodici ili okruženju.

U nedostatku roditeljske podrške, ili podrške u bilo kom obliku, mladi mogu tragati za bilo kojim vidom zaštite. Naročito su opasne oni,,dobronamerni” saveti koji mogu dolaziti putem društvenih mreža ukoliko se pravilno ne koriste. U nešto boljem položaju mogu biti devojčice kojima je dozvoljeno da ponekada plaču ili  se povuku, dok je kod dečaka, u našim porodicama to često zabranjeno.

Kao što je napomenuto, tinejdžeri mogu izgledati normalno ali neke misli ili stanja koje ih često prate su :

-osećaj produžene tuge ili gubitka;

-svakodnevna razdražljivot;

-gubitak svakog zadovoljstava u životu;

– jako prkosno i agresivno ponašanje iza kog se kriju depresivne epizode;

-konstantan osećaj bezvrednosti, gubitka perspektive i ostvarljivih ciljeva u životu;

– povećan sukob sa članovima porodice, prijateljima ili gubitak interesa za bilo koja društvena dešavanja;

– česte misli o samoubistvu.

Roditelji bi trebali da prihvate svoju decu i prisete se svojih nedoumica u odrastanju birajući manje autoritativna i manje destruktivna ponašanja po svoju decu.

Autor: Bojana Aleksić, pedagog