Prolazim ulicama sećanja… Dugi su to putevi! Smeh, suze, sreća tuga, sve me odjednom obuzima. Srce počinje da bije sve jače, kao da će svakog časa iskočiti iz grudi…Lagano koračam po sopstvenom raju, onom na zemlji. Tu sve patnje nestaju, vazduh opija, leči, zvuci miluju, a vreme samo stoji. Tako omamljena mirom i tišinom zaboravljam da postoji život izvan ovog mesta.
Okrećem se, a oko sebe vidim beskrajno duboku šumu koja krije mnoge tajne i puna je neistraženih mesta i magičnih bića. Čujem njene stanare kako razgovaraju na samo njima razumljivim jezicima, gledam u nekolicinu kuća koje su nekada davno bile nečiji domovi, a sada stoje prazne čuvajući čitave istorije svojih nekadašnjih stanara.
Kao potpuna suprotnost tišini zelene šume, sa suprotne strane čuje se bučna reka u kojoj se ova šuma ogledala. Miris te reke već odavno mi je urezan u nozdrve… Mogla sam osetiti kako me opija gde god da sam se nalazila, a sada je bio tu!
Hipnotisana ovim predelima putujem kroz vreme. Sećam se trenutka kada sam prvi put ugledala ovo mesto i potpuno se zaljubila u njega. Ovo mestašce zna tajnu večnosti, zna kako se živi, diše, voli… Tako je nestvarno da sam često razmišljala o tome da li sam ga samo sanjala? Da li je to, zapravo, mesto iz moje mašte koje sam izmislila kako bih pobegla od stvarnosti? Da li su i svi ljudi u njemu stvarni ili sam i njih izmislila?
I baš kada me obuzmu te misli i kada više ne znam šta je san, a šta java – obrati mi se moja reka! Svojim prepoznatljivim šumom mi jasno kaže: “ Da, sve je stvarno i baš je onako kako izgleda. Ljudi ne veruju da postoji raj na zemlji jer su navikli na brojne zgrade i kuće, prirodu su zamenili betonom i okovali je. Zabranili su joj da govori i zato ne mogu ni da je čuju kad im se obraća. Ne mogu da shvate njene vapaje, ne razumeju reke, šume i stare građevine… Zamenili su raj za pomodarstvo i zato im deluje nestvarno to da on još uvek negde postoji.”
Nakon tih njenih reči, osetila sam još veću radost! Osetila sam da ništa nije uzalud i da uvek možemo pronaći svoje parče raja, koliko god da se svet menja.
Autor: Bojana Krkeljić
