„Niko ne zna gde se nalazi, ali svi znamo kako boli…DUŠA“

Svi ste se veoma pitali na koji način i kako prevazići određenja stanja u kojima se ljudska duša nekad nađe.

Da li su to situacije raskidi, ljubavne boli ili pak neke druge situacije, uvek dolazimo do toga da kad duša boli nešto ipak nam govori kroz odražavanje na naše telo.

Kada je rec o anksioznosti to su znaci panike gde su okidači razni stresovi.

Danas ljudi žive pod velikim pritiscima i stresovima da zaista čovek treba da se nosi sa svim problemima i nedaćama.

Anksioznosti su razne i čovek pre svega treba da osvesti neke stvari, kao i duhovni rad na sebi.

Meni kao meni je dosta rada bilo potrebno da to prevaziđem, da se suočim i da pogledam te neke strahove u oči. Anksioznost su zapravo vrsta strahova koja mi kao deca vučemo.

Godinama radeći na sebi, primenjivajući razne tehnike duhovnog rada pocčla sam osvešćivati strahove i polako ih otpuštati od sebe. To su znaci panike, ubrzanog lupanja srca, znaci kao da tonete. da vas nema i ono najgore da umirete. Kukavice umiru svaki dan, a čovek samo jednom. Mnogo ljudi ima koji svoje anksiozne alarme panike pritajeno skrivaju… ali kad tad to izađe na površinu.

Ovde stručnu pomoć, ukoliko je anksioznost odmakla, trebalo bi svaki čovek da potraži, jer nekad lekovi mogu ublažiti taj neki disbalans u čoveku, ali nažalost samo na neko vreme. Kratkog daha.

Zato je to broba života i smrti.

Borba svetlosti i tame.

Borba plivača i talasa.

Ima jedna izreka koja kaže:“Život je more na kojem bura vlada.Ko ne zna da pliva taj i strada.“

Pitanje je šta ste vi?! U koju grupu spadate?!

Mojih pet saveta za prevazilaženje anksioznosti su:

1.Preuzmite život u svoje ruke, jer samo ste vi ti koji ste odgovorni za sebe i svoj život. Budite iskreni prema sebi i realni.

2.Volite sebe nesebično.Volite sebe i ono svoje unutrašnje dete.To nemojte zaboraviti.Ne paničite. Panikom ništa ne postižete.

3.Pogledajte strahu u oči i pokažite tom strahu da ste jači od njega.

4.Ukoliko vam treba stručna pomoć ne lajf koucing, ne motivacije, vec stručna pomoć ne ustručavajte se otići i potražiti je. To ne znaži da ste vi ludi bolesni, već da neko ko je stručno lice vama može pomoći na vreme. Klonite se negativnih ljudi.

5.Pokažite svojim strahovima da ste jači od njih. Pokažite da se ne bojite. Smejte se. Budite zahvalni svakog dana sto ga imate. Privilegija je biti živ. Budite humani. Budite to što jeste. Sanjajte. Maštajte. Radite ono što volite.Vežbajte yogu. Meditirajte .Nađite nešt da okupirate sebe. I radujte se. Samo tako će vam život biti onakav kakav vi želite da vam bude. Budite ljubav.

Anksizosnost je na žalost tiha bolest ovog doba

Autor: Milica Rajačić

Čovek je sazdan od nekih hemijsko-fizičkih stvari pa reaguje različito na različite situacije svojim impulsima. Na primer kod mene danas ,,veliki prasak“. Pokupim se sva kilava, dođem u zakazan termin lekaru i priča sama teče. Znam da znate već napamet sledeće redove pa ću ih malo izmeniti da vam razbijem monotoniju u čitanju. Lekar radi sve je okej, predaš knjižicu i sedneš. Čujem tiho: ,,Ja izgubila tvoju knjižicu“. Buljuna sa druge strane šaltera pilji u mene. ,,Nađi je,predala sam pre pet sekundi, nisam čestito ni na stolicu sela“ odgovaram staloženo. Ona vuče noge, motorika ko da je popila kutiju bromozepama od 10mg u cugu. Zaprepašćeno je posmatram, pitam se sa koje planete je doletela. Žene u čekaonici već ljute, komentarišu je, ona zapravo dugo radi tu samo je ja nisam videla. Ima oko pedesetak godina, sva smetena, usporena i smotana. Ovo moje oči ipak nisu još videle. Državna jaslo, koga to hraniš? Neko bi ubio za ovo radno mesto. Sestro, sestro, da si u privatnom sektoru radila bi pet minuta. Jadna naša omladina, uči škole, čeka po biroima, a ovde se vucara neljubazna bagra. Žao mi je, ali ne želim svojoj deci ovakvu budućnost, ne u ovoj državi. Kartoni izmešani, ljudi se bune, ljuti su. Čekala sam satima i sebi govorila da iskuliram. Pokušala da dišem duboko i da ostanem pribrana. Ljudi ulaze i izlaze čak i oni što su došli posle mene i sve je okej. Sada već velika nepravda i u mojoj glavi trasss… ,,Gde mi je karton?“ pitam besno. Buljava usporenim pogledom i na mišiće odgovara: ,,Ja ne prozivam,nego doktorka“.

Dalje ne bih, ali je bilo sve po spisku iz mog praska. Gde je granica biti fin, nažalost ne prolazi više u našem društvu. Te pao sistem, te ovo,te ono. Razočarano razmišljam, šta kog đavola tražim ovde? Sakupi pare i idi privatno ionako sve živo plaćaš. Privatno te bar dočekaju kao kumu na svadbi. Zašto je sve otišlo do vraga odavno? Kako više da se ponašam i kako decu da vaspitavam? Umesto da rastemo mi se vraćamo u vreme kada se kopljima lovilo i nosile kožne gaće. Ljuta sam ja na sebe što nisam mogla da se obuzdam. Ne može čovek uvek da ignoriše ljude i situacije oko sebe. Srećom te se brzo smirim, barem sam na tome radila. Evo pijem kaficu i pišem vam sada mirna kao bubica. Ljuta sam što sam sebi dozvolila da prasnem, a najviše što me je izazvala osoba koja ne vredi ni dve pare. Ustvari, oni što vrede, oni te neće izazvati. Samo ovi mali ljigavci koji se kriju po državnim ustanovama decenijama. Kako reče Kalimero (ako se ko seća njega) – ,,Pa to je nepravda!“.

Autor: Sanja Radojković Đurđević