Život je pun uspona i padova i najčešće ne možemo da biramo šta će nam se desiti i ne odvija se uvek sve po planu. To je potpuno prirodno, međutim, ono što možemo jeste da damo svoj maksimum da i drugima i sebi olakšamo sve te nemile situacije koje nam život donosi.
Ipak, postoji dobar deo onih „ljudi“ koji će radije odabrati da gaze preko drugih, da im dodatno otežaju i na taj način sebi život učine lakšim, lepšim i podnošljivijim. Nažalost, postoji i takav sloj bića koja hodaju ovom planetom.
A da li je, zaista moguće graditi sreću preko tuđe nesreće i dokazivati svoju veličinu tako što ponižavate druge? Sasvim sigurno da nije! Istinski srećan čovek nema potrebu da se dokazuje, da vređa, ponižava, preti i podsmeva se drugome. Srećan čovek želi da tu svoju radost zadrži za sebe, da je čvrsto prigrli i ne poklanja je na tacni svetu koji će jedva čekati da sve to pokvari. Istinski srećan i uspešan čovek želeće da pomogne drugima da pronađu isto to jer je svestan da šireći radost ovu planetu čini boljim mestom za život.
Dakle, istinska sreća je u nama samima, a ne na društvenim mrežama, u skupoj garderobi, novcu ili bilo čemu materijalnom. Sreća se ne kupuje, ne otima, ne poklanja – ona se stiče, gradi, brižno čuva. Nekada baš posle najvećeg bola i najvećeg razočarenja dođe ona iznenadna, najlepša i najveća radost! Tada se, nekako, najviše i ceni jer budemo svesni toga koliko lako se sve to izgubi i kako brzo sve može nestati. A šta rade oni koji drugima nanose bol i raduju se tuđoj patnji?
Oni pokazuju to koliko zlobe imaju u sebi, koliko su sebični, bezosećajni i, što je najgore, to koliko su nesrećni i nezadovoljni. Bez obzira na to što se silno trude da pokažu to kako, zapravo, žive svoje snove, kako su ostvareni i ispunjeni – pokazuju nam potpuno suprotno. Ostvarena osoba nema potrebu za dokazivanjem! Ostvarena osoba je postala to što jeste zahvaljujući sopstvenom radu i trudu, a ne jeftinim igricama i izigravanjem nečijeg poverenja.
To je glavna razlika između malih i velikih ljudi, između onih koji zaista shvataju šta je sreća i onih koji to nikada neće shvatiti. Ukoliko vam nečija patnja izmami osmeh na lice i ukoliko se ponosite time što ste nekoga uspeli da „nadmudrite“ jeftinim trikovima, da slažete, izmanipulišete, prevarite, „pobedite“ – niste srećni, nego zli.
Dobra osoba nikada neće iskoristiti priliku da uništi i ponizi bilo koga, pa sve i da joj se ta prilika pruža na tacni. Dobra osoba reći će NE svemu što bilo kome nanosi bol, svemu što drugima donosi nesreću i nikada neće dozvoliti da njen osmeh bude uzrok nečijim suzama.
Zna li, onda, većina naroda na ovom svetu šta je prava definicija reči sreća? Da li, zaista mislite da ste srećni ukoliko imate skupa kola, vilu, markiranu garderobu i „prijatelje“ koji vas samo zbog toga i cene? Da li verujete u to da novcem možete kupiti i ljude i zdravlje i radost i mir? Mislite da ste srećni ako ste u stanju da najlepše pozirate za društvene mreže da svi vide kako pucate od sjaja i zadovoljstva, dok iza kamere plačete u jastuk i nemate sa kim da podelite ni dobro, ni zlo? Verujete da oni koji su naneli zlo drugome neće to isto uraditi vama kada im se pruži prilika?
To se ne zove sreća, nego zabluda! A svima nama je često lakše da živimo u zabludi, da verujemo da je sve baš onako kako se čini, da ljudi „nisu takvi“ i da je sreća opipljiva, materijalna… A ona je sve sem toga i vidljiva je isključivo u očima, u osmehu i u dobroti kojom zrače srećni i zadovoljni ljudi.
Autor: Bojana Krkeljić
