Čovek je sazdan od nekih hemijsko-fizičkih stvari pa reaguje različito na različite situacije svojim impulsima. Na primer kod mene danas ,,veliki prasak“. Pokupim se sva kilava, dođem u zakazan termin lekaru i priča sama teče. Znam da znate već napamet sledeće redove pa ću ih malo izmeniti da vam razbijem monotoniju u čitanju. Lekar radi sve je okej, predaš knjižicu i sedneš. Čujem tiho: ,,Ja izgubila tvoju knjižicu“. Buljuna sa druge strane šaltera pilji u mene. ,,Nađi je,predala sam pre pet sekundi, nisam čestito ni na stolicu sela“ odgovaram staloženo. Ona vuče noge, motorika ko da je popila kutiju bromozepama od 10mg u cugu. Zaprepašćeno je posmatram, pitam se sa koje planete je doletela. Žene u čekaonici već ljute, komentarišu je, ona zapravo dugo radi tu samo je ja nisam videla. Ima oko pedesetak godina, sva smetena, usporena i smotana. Ovo moje oči ipak nisu još videle. Državna jaslo, koga to hraniš? Neko bi ubio za ovo radno mesto. Sestro, sestro, da si u privatnom sektoru radila bi pet minuta. Jadna naša omladina, uči škole, čeka po biroima, a ovde se vucara neljubazna bagra. Žao mi je, ali ne želim svojoj deci ovakvu budućnost, ne u ovoj državi. Kartoni izmešani, ljudi se bune, ljuti su. Čekala sam satima i sebi govorila da iskuliram. Pokušala da dišem duboko i da ostanem pribrana. Ljudi ulaze i izlaze čak i oni što su došli posle mene i sve je okej. Sada već velika nepravda i u mojoj glavi trasss… ,,Gde mi je karton?“ pitam besno. Buljava usporenim pogledom i na mišiće odgovara: ,,Ja ne prozivam,nego doktorka“.
Dalje ne bih, ali je bilo sve po spisku iz mog praska. Gde je granica biti fin, nažalost ne prolazi više u našem društvu. Te pao sistem, te ovo,te ono. Razočarano razmišljam, šta kog đavola tražim ovde? Sakupi pare i idi privatno ionako sve živo plaćaš. Privatno te bar dočekaju kao kumu na svadbi. Zašto je sve otišlo do vraga odavno? Kako više da se ponašam i kako decu da vaspitavam? Umesto da rastemo mi se vraćamo u vreme kada se kopljima lovilo i nosile kožne gaće. Ljuta sam ja na sebe što nisam mogla da se obuzdam. Ne može čovek uvek da ignoriše ljude i situacije oko sebe. Srećom te se brzo smirim, barem sam na tome radila. Evo pijem kaficu i pišem vam sada mirna kao bubica. Ljuta sam što sam sebi dozvolila da prasnem, a najviše što me je izazvala osoba koja ne vredi ni dve pare. Ustvari, oni što vrede, oni te neće izazvati. Samo ovi mali ljigavci koji se kriju po državnim ustanovama decenijama. Kako reče Kalimero (ako se ko seća njega) – ,,Pa to je nepravda!“.
Autor: Sanja Radojković Đurđević
