Mudri ljudi kažu da smo svi isti pod kapom nebeskom. Neki će reći da nismo, ovaj ima kuću, ovaj ima auto, onaj je lep, a onaj drugi ružan. Mudar čovek će potvrditi svoju prvobitnu tvrdnju da smo svi isti. On zna kroz čije oči posmatra svet, posmatra ga kroz oči stvoritelja. Ja radim na sebi, ne baš stalno ali hranim svoj um znanjima i primenjujem ih. Životnim saznanjima dragi moji. Kada prođete milion teških situacija, dotaknete dno i čak sebe izvučete iz živog blata, tada znate mnogo toga i naučite kako da poštujete život i ono što imate. Ne gledam ljude kao rivale ni u čemu. Prosto se rastužim kada vidim da osoba u svemu vidi samo rivalitet. Pustim ih, neka su sa svojim kompleksima, jer ipak me to iscrpljuje. Tu još moram da radim na sebi i budem manje emotivna. Ima dana kada me što šta pogađa i dana kada mi niko ne može i da hoće ukrasti energiju. U mom životu sam često naletala na osobe,  više žene nažalost koje su imale ,,nešto“ protiv mene. Sam Bog zna šta je to nešto, ali su ili bile ljubomorne ili se poredile sa mnom u poslu, vezama čak i poređenje sa decom. Nekada može da imponuje kada se neko dvadeset godina mlađi od tebe poredi sa tobom, meni je ipak to više jadno i tužno. Na meni je retko šta markirano, nosim šta volim, šta imam. I to što nosim, nosim lepo i ponosno. Imajte vi koji ste finansijski stabilni, to je vaše i bravo za vas, ali nemojte me kalkulisati pogledom. Pogotovo ne vi koji ste rasli ušuškani u svilu i kadifu, niste ni prvu platu zaradili, a stalno pričate o abnormalnim ciframa garderobe i hrane. Slušam i ne verujem. Devojka se dobro udala i sve što nije markirano otpada. Nemojte to raditi, točak života se čas obrne. Neko ko nije imućan znaće da se snađe sa više novca i dobro ga usmeri.

Ali kad imaš pa nestane, nećeš znati da preživiš. Šta će ti tada znaćiti uzaludno bačen novac na krpice i po meni gluposti koje se čas pocepaju, izgore ili izlome. Šta će ti ostati tada dušo moja? Zanima me o čemu ćeš tada pričati, o kom poslu, o kojoj knjizi? Kome ti možeš biti uzor? Ko živi za materijalno,taj je davno umro! Trenutno sam na tom stepenu, posle svih užasa u mom životu da mi ništa nije bitno osim mene same i moje dece. Za mnom u sanduk mogu staviti samo par ličnih stvari. Zato se ne ponašajte bahato, ne smarajte okolo sa Pradom, Gučijem i ostalim velikanima svetske mode. Uživajte u tome što imate i ne rugajte se ostalima. Ja ću uvek znati napraviti ručak od dvesta dinara, a šta će te vi markirani kada se desi minus u vašim životima? A desiće se, zato što šaljete ružnu sliku svetu i Bogu. Stvoritelj nas tako proba. Nauči da budeš fin, kulturan, skroman i onda kada si finansijski imućniji od drugih. Samo tada češ imati još više. U suprotnom nemoj da te svet prokune ,,imao pa nemao“!

Autor: Sanja Radojković Đurđević

Napolju je prilično tmurno vreme… Oblaci se nemilosrdno navlače skrivajući i poslednji zračak sunca, bojeći nebo u crno… Nevreme će! Nezapamćeno nevreme sručiće se na ovaj grad za koji trenutak, a ja i dalje nepomično stojim!

Obično se na prve znakove lošeg vremena i grmljavine sklanjam u kuću, navlačim roletne i zavese, isključujem sva svetla i u mraku, pokrivena ćebetom po glavi, čekam da prođe. Da, obično se kao preplašeno mače sklanjam i drhtim i ne pomažu nikakvi zagrljaji, ni saveti da ne treba da se bojim. Ipak, danas nije tako!

Danas sva srećna stojim u letnjoj crnoj haljini i sandalama, bez kišobrana, i nasmejano čekam kišu da se sruči na mene. Neće me pomeriti odavde ni ona, ni gromovi, ni ova tama koja je zahvatila nebo… Neće, jer danas sam odlučila da te vidim.

Čini mi se, misteriozni čoveče, da se nekako često mimoilazimo, a ne bi tako trebalo. Po svemu što znam o tebi, mi smo jedno drugom onaj komadić koji nedostaje, mi smo dve strane iste medalje… A tako se, kao u paralelnom univerzumu, mimoilazimo.

Kad god stignem do mesta na kom nam je suđeno da se jednog dana sretnemo, ti ili si bio tu malo pre mene, ili dođeš dosta kasnije. Nikako da nam se kazaljke poklope! I sad sam, eto, baš odlučila da te čekam, da ne odugovlačimo više ono što mora biti. I čekam te već dobra dva sata, a ti nikako da se pojaviš! Vidiš, i vreme se naljutilo iščekujući te!

Pa hoće i mene da otera, hoće nekako da spreči taj susret dugo očekivan i davno isplaniran. Ali, po prvi put u životu, ja znam da ne treba da odem, znam da treba da čekam!

I čekaću te, jer čekamo se mi već godinama (ili, možda, vekovima), prolazimo jedno pored drugog ne znajući to, ne videći znakove koji stoje pored puta. Ovo nevreme zato nije znak da treba da odem, već baš naprotiv – ono je znak da treba da ostanem tu jer sada, po prvi put u životu, ne osećam strah, nego sigurnost i nadu.

Zato te čekam, misteriozni čoveče, jer znam da si na dobrom putu ka meni.

Autor: Bojana Krkeljić