Nekada davno, tačnije 2002. godine svi su primećivali moj otekli vrat. Baš je bio naduven. Bila sam se malo uplašila, međutim, kako je, pa čini mi se svako s kim bih došla u kontakt imao nekog iz familije ili iz kruga prijatelja da je operisao štitnu žlezdu i da svi ti ljudi piju hormone do kraja života, uplašila sam se malo više i meni se ni najmanje nije mililo da odem do lekara. Tako je prolazilo vreme. To leto sam bila prilično i otekla, naročito u predelu članaka. Kompletno dešavanje u privatnom životu, pre svega gubitak moje voljene bake i sav taj neki dodatni stres s kojim sam se borila prosto se odrazio na štitnu žlezdu. Cela jedna godina mi je protekla tako što sam bukvalno preskakala stvari po svom podu. Jedino „sređeno“ je bio moj krevet. Tada sam obnovila godinu na fakultetu i što je najbolje od svega, u svom tom haosu u svakom trenutku sam znala gde mi se šta nalazi, baš kao što sam znala koje zadatake životne imam za rešavanje. Znala sam im i rešenja, ali nisam mogla da pronađem put, vezu između ta dva. Nisam umela da ih spojim. Kao da je nešto nedostajalo. Srećom, jedna divna i draga žena, majka mog tadašnjeg prijatelja, mi je preporučila njihovog porodičnog psihologa. Prihvatila sam savet. Nazvala sam centar i otišla da se sretnem  sa gospođom Mirjanom. Ne samo što je bila dobra u svojoj struci nego je i bila jedna predivna žena. Već pri prvom susretu meni je svanulo, ali ne zato što sam sa njom podelila ne znam koje svoje probleme, ne ni najmanje, već samo zato što mi je rekla da je i njoj štitna žlezda nekad radila preterano, da je imala otečen vrat, kao i da je išla na Zlatibor i uz terapiju koju je pila nikad nije operisala žlezdu i da je sve apsolutno u redu. Da, to je onaj trenutak kada vam je potrebna nada, a niko vam je do tada nije davao i onda, pojavila se ona sa nadom na usnama. Hvala joj. Još par puta sam odlazila na razgovore jer zaista je bilo lepo imati sa kim popričati o svemu nečemu apsolutno objektivno, a onda sam rešila da joj ne oduzimam više vremena jer sam verovala da je nekome potrebnija s obzirom da je to bio centar za borbu protiv nasilja u porodici.

Tako sam ja skupila hrabrost i zakazala sebi pregled u kliničkom centru.  Primljena sam preko reda jer su se svi prepali koliki mi je vrat a koliko sam mlada. Pripala sam kod neke doktorke, i veoma sam se uplašila kad sam shvatila da bi ona trebala da me leči. Nije imala ni dinamičnost, ni brzinu, ni žustrinu, ali ni onu divnu smirenost, već više odsutnost i nezainteresovanost, što naravno ne znači da je loš stručnjak, čak je možda i odlična u onome što radi, ali meni mladoj i isprepadanoj nije odavala utisak poverenja. Odmah mi je urađena krvna slika i antitela i ispostavilo se da imam hiperaktivnu štitinu žlezdu i bez antitela. To je značilo da ne smem ni blizu joda, a odsustvo antitela je olakšalo lečenje jer sam u to vreme dobila najbolju terapiju, ako se to može uopšte nazvati najboljim. Tada nisam znala da postoje i druge mogućnosti kroz prirodnu, tradicionalnu medicinu. Kada je došao dan da odradim zakazano snimanje, sonda nije radila. Naravno, mogla sam da zakažem opet i da još jednom čekam dva i po meseca koliko sam čekala prvi put i da mi se ponovi priča. Ljubazno sam zamolila doktorku koja je radila na sondi da mi preporuči privatnu ordinaciju. Ispostavilo se da ona radi u jednoj i hvala Bogu da je bilo tako. Upravo ta doktorka je imala sve što je meni bilo potrebno da joj verujem da zna šta radi. I zaista je znala. Pitala sam je kako ide procedura lečenja, a ona mi je odgovorila: „Godinu do dve piješ lekove a onda ideš po nož.“ – “Haha, nema šanse. Ja pod nož ne idem.” Glasio je moj komentar na njenu izjavu. Nsmešila se na moju reakciju i komentar i rekla mi je da pokušam da smirim sebe psihički. Rekla je: “Lekovi ne leče, oni samo dovode štitnu u normalu ali ako ti ne središ sebe iznutra, lekovi takođe neće to uraditi, a onda se posle nekog vremena završi na hirurgiji.” Sa maksimalne dozvoljene doze prepisanog leka, stigla sam u nekom trenutku na minimalnu, a onda sam uhvatila sebe da jedan dan pijem, pa par dana ne pijem i samo sam prestala da pijem lekove uopšte. Osećala sam se dobro, što je nakon nekih dva meseca potvrdila i kontrola.  I tako je meni žlezda mirovala jedno vreme, zapravo par godina, a onda su opet hormoni poskočili kada je moj bivši otišao u inostranstvo na rad. Ne mogu da se setim da li sam i tada pila lekove, ali znam da se još brže sve iznivelisalo. Naravno, u to vreme nisam bila Reiki niti sam primenjivala bilo koju metodu samoisceljenja i samopomoći, kao što to danas činim.

Takođe sam osetila njeno pulsiranje i nakon spomenutog takmičenja.  Kako sam tada već bila Reiki i uveliko radila i sa sobom i sa drugima reših da se pozabavim time i našla sam  da je uzrok za hiper funkciju štitne žlezde – ljutnja zbog ostavljenosti. I onda je krenula retrospektiva događaja. Prvi put kad mi je proradila bila je godina smrti moje bake koju sam obožavala i za koju sam bila jako vezana. Verovatno sam je na podsvesnom nivou krivila što je otišla i mene ostavila. Drugi put se dogodilo kada je moj tadašnji dečko otišao na rad u inostranstvo. Opet podsvesni osećaj ostavljenosti i “sjajan” okidač za povećanje funkcije štitne žlezde.

Par godina kasnije kako su mi rezultati bili dobri izvršila sam lasersku operaciju očiju i sve je bilo u redu do posle takmičenja. Inače, neko od lekara mi je rekao da je sve bolje kad je hiper nego hipo, jer kad je hiper to znači da imaš višak, a hipo govori o deficitu koji treba da se nadoknadi. I naravno, mislila sam da je opet moja hiper štitna i tada sam potražila uzrok i kopala po sebi kada sam se sve i zbog čega osetila napušteno, ostavljeno. I pronašla sam dosta toga, ali kako sam se gojila to mi nije baš ličilo na hipertiroidizam jer glavni od simptoma je gubitak telesne težine. Nije da sam ga imala prvi put, ali sam mnogo jela, a nisam se gojila. I rešim da odem da dam krv i rezultati ukažu na hipotireodizam. Naravno, odbila sam da pijem lekove i da idem kod lekara. Međutim ovaj put sam rešila da pokušam sa prirodom, pre svega Reikijem, a lekari i hemija su uvek tu, ako baš zatrebaju. U samom startu sam popila kutiju žutog noćurka koji između ostalog služi za balansiranje hormona. Nakon prve nikako nisam uzimala drugu turu. Mislila sam o tome, ali mi se nije dalo. Žlezda je i dalje pulsirala, bunila se. Globalni uzrok za hipotiroidizam je: “Odustajanje. Osećanje beznađa. Život me guši.” I baš tako sam se i osećala. Osećala sam se izdano sa svih strana. Osećala sam pritisak i nerazumevanje. Pokušavala sam da ugodim svima, a nikom nisam valjala, niko to nije znao da vidi i ceni. Neki ljudi su čak bili prilično surovi. Vremenom shvatiš da nikad u njima nije bio problem, već u tvom ličnom doživljaju situacija. Naravno, hvala im svima jer su me tako naterali da se okrenem sebi i da počnem da stvaram novi život za sebe sa mojim sistemom vrednosti. I tako sam se posvetila svakodnevnim Reiki autotretmanima u cilju sređivanja hipo funkcije štitne žlezde. Nešto kasnije rezultati krvi su pokazali da su hormoni štitne žlezde opet u balansu.

A Reikiju i Bogu hvala na dobrom novom balansu hormona i oslobađanju svih tih emocija koje su narušavale taj balans.

I u radu sa klijentima sretala sam one sa istim ili sličnim problemom. Svako je imao neki svoj uzrok, okidač poremećaja hormona koji je izlzaio na površinu tokom Reiki tretmana. U nastavku sledi iskustvo moje drage učenice koja se za Reiki odlučila u sedamdeset drugoj godini života. „Od naše inicijacije početkom godine do danas desile su se divne promene. Imam hašimoto oboljenje štitne žlezde sa tri tumora na desnoj i jednim na levoj strani, odnosno, imala sam. Na početku Reiki auto-tretmane sam radila dva puta dnevno jedno tri meseca a onda jednom dnevno. Zakažem pregled na nuklearnoj medicini pre nedelju dana i tumorčića na desnoj strani nema, ostao je samo mali tumorčić na levoj. Doktor reče: „Nastavite sa istom terapijom“, a ja sva sretna da što pre istrčim i da se radujem, rekoh HOĆU. Zahvalna sam životu Bogu, Reikiju, sebi i dragoj učiteljici Sanji. Spremna za II stepen.“

Definitivno jeste bila spremna i u međuvremenu je istu i primila. Zanimljivost u celoj priči je ta da je ona lekove za tu dijagnozu pila jedno petnaestak, dvadeset godina i da nikakvih promena na bolje nije bilo, a nakon redovne primene Reikija promene su nastupile. Druga zanimljivost u celoj priči je bila ta da je doktor ni u jednom trenutku nije pitao da li je možda nešto menjala, dodavala, isprobavala uz standardnu terapiju. No, za mogućnost da nam nešto može zaista pomoći a da je izvan korica neke medicinske knjige potrebno je proširiti svoju svest i zaći unutar našeg bića gde u principu leže svi odgovori.

I za kraj, ponoviću se kada kažem da je Reiki zaista blagoslov za sve koji ga prepoznaju, jer je to čista životna energija našim duhom vođena, a kao što smo i ranije pisali sve je energija samo drugačije manifesovana što nauka potvrđuje.

Svako dobro dobri svete.

S ljubavlju,

Sanya.

www.reikiskolica.org

Autor: Sanja Dejanović