Tu sam, mislila sam nestaću, nekako još sam tu. Pošto fizički još postojim i mogu da dodirnem papir i olovku… kažem… ,,DOBRO JE.“

Podeljena, razdeljena i svima data, osećam se rastrgnuto.Osunčana, okupana, sebi lepa, drugima privlačna, ali prazna i ne šokirana, neee, ne razočarana, ne ni to. Ne ni depresivna kako kažu oni što misle da su pametni, nego ,,Budalaaaaa.“ Prava reč, verujte mi. Čekam ,,Godoa“ čitav život, puštam i opraštam, a ja….? Ko je mene pustio i oprostio? Zbog krvopija sam postala preranjiva i preosetljiva. Bole me prsti od trnja onomad sa groblja dok čupasmo travu tetka i ja po ostacima naše duše, a duša, ona me još više boli što sam je ko kaldrmu otvorila da gaze po njoj ljudi i neljudi i to u korak jedni sa drugima, ma bravo za mene! Ko me naučio da pazim na sve, da sve bude podmireno,namireno? Vuk sit, a ovce na broju. Nisam sebe sebi sačuvala, a obećala sam. Slagala sam sebe, sram me bilo! Sada strepim od nepoznatog, ko pero lagano i svesno padam u isčekivanje da li ću lupiti o beton ili mi se možda ipak posreći te padnem na nečiju cipelu. Ne želim da budem jaka, jakima svi kažu niko ne treba. Dosta više gasim imidž jaka i menjam za budala. Samo sam žena i majka, prvo mrzim a drugo volim, a šta ću kad jedno uslovljava drugo. Ja sam samo jedno dete izgubljeno negde davno u jednoj srednjoj školi. Verujte mi i ovaj tekst je jedva došao, posle puno vremena. Bolje i da ćutim nego da lupetam i pametujem. Vi znate da ja pišem dušom i nikako drugačije.

Nisam ja za ovo doba i pojedine ljude i žene, mogu slobodno reći džukele. Ne volim espreso, ni lažan osmeh, ni šture, izlizane reči. Daće Bog da se svako otruje svojim otrovom. Moju vodu neće svako mutiti, volim je mirnu, da bar prepoznam u njoj svoj lik. Više ne obećavam ništa nikome. Izdali su me mnogi, prijatelji, ljubavi, puno bliskih osoba, pa sad i zdrav razum ne razlikuje više tuđi bezobrazluk. Nosite svoje krstove na svojoj savesti i duši, jednom će vas zaboleti, no vratiće se poput vetra reči, dela, istine. Ovu šačicu meni dragih u nedra da stavim, da ih sačuvam za sebe, da ih svet ne promeni. Ne mogu rastrgnuta da mislim, pišem i osećam. Znate i ja kada se isečem curi krv, ne vagajte me, ne podcenjujte i ne lažite…. nemojte….. Ja sam tu koliko mi je dato, isto kao i vi. Kao što obično kažem curim ja a ne vreme, rekli neki davno pametni ljudi, ali ja ostavljam trag. Zapitajte se šta ostavljate vi?

Autor: Sanja Radojković Djurdjević

Završilo se i to famozno snimanje zvano pet skener, a dan kada sam podigla rezultate bio je zaista naporan. Sećam se da su mi noge klecale dok sam se pela uz bezbroj stepenika Kliničkog centra.

Pretpostavljala sam da mi tamo niko neće saopštiti rezultate, već će mi medicinska sestra samo uručiti što je i bio slučaj. Ipak, pošto sam predvidela situaciju, zakazala sam pregled kod mog onkologa.

Sa iščekivanjem ovakve vrste rezultata se ne mogu uporediti nikakvi ispiti i pismeni zadaci u školi, iako sam se svojevremeno „tresla“ od straha i zbog toga. Sad vidim kolike su gluposti i nebuloze strahovi i strepnje vezane za školu, za ljubavne veze, za posao…

Obraća li iko pažnje na svoje zdravlje dok trči za novcem, slavom, ocenama, ljubavima? Misle da će biti vremena drugi put za neki preventivni pregled ili za proveru krvne slike? Biće vremena da se ode na ultrazvuk ili mamografiju, ginekološki pregled? O zubaru da i ne pričam, uglavnom se ide kad zub zaboli.

Nedavno sam razgovarala sa ženom koja je poslednji put bila kod ginekologa kada se porodila, a sada je u sedmoj deceniji. Kaže, ima dosta posla, nema vremena da se „bakće po lekarima“. Koliko još takvih ima?

Da ne skrećem sa teme, mada opomena u vezi prevencije nikad nije skretanje sa teme, već potreba, pa ukoliko se jedna osoba osvesti, ukoliko pročita ovako nešto, mogu slobodno reći da je i to uspeh.

Dakle, iščekivanje rezultata pet skenera me je dovelo do stanja da sam bukvalno bila van sebe, kao da je moja Duša lebdela nad mojim telom, kao da za trenutak nisam bila tu. Imala sam utisak da ću se onesvestiti svaki čas. Eto, tako su izgledali trenuci pre saopštenja rezultata.

Doktor je uzeo nalaz i rekao mi je da je pet skener potvrdio nalaz magnetne rezonance od pre nekoliko meseci. Tražio je da vidi i tumor markere koji su se spustili na normalnu referentnu vrednost. Rekao mi je da sam ZDRAVA , da mi ukida citostatik i da se javim na kontrolu za šest meseci sa novim nalazima magnetne rezonance i tumor markera.

Eto, jurila sam za zdravljem, zbacila sam sa sebe sve što me je opterećivalo, deo po deo starog života sam eleminisala-posao, pogrešne ljude, loš brak, posvetila sam se sebi maksimalno, dopustila sam da budem glavni lik u filmu pod nazivom „Moj život“ i došlo je do čuda, do sreće ravne „sedmici na lotou“. Samo što je ZDRAVLJE milion puta važnije od svake „sedmice“. Uzimamo ga zdravo za gotovo, ne čuvamo sebe, svoje telo, svoju psihu, prećutkujemo uvrede, trpamo u sebe ljutnju, bes, strahove. Jurcamo za poslom, za novcem, žudimo da nas neko voli, da nam se divi, trčimo za kobajagi ljubavlju  koja je u stvari zamaskirana u požudu i strast. Jednom rečju, jurimo za prolaznim stvarima.

Ljubav, zdravlje i pravo prijateljstvo su najveća blaga i treba ih apsolutno vrednovati.

Moje poruke svima koji imaju zdravstvenih problema i nekih drugih problema:

Prva je NIKAD NE ODUSTAJ! (Sta god da nas snađe, ne treba se prepustiti i dizati ruke. Ne odustajte, uvek ima rešenja);

-Za svaki problem postoji rešenje;

-Sve je moguće isceliti!

-Volite sebe najviše na svetu;

-Edukujte se, čitajte, informišite se i spasićete sebe znanjem;

-Nikad nije kasno;

-Slušajte muziku koja vas opušta, slušajte zvuke prirode-kišu, grmljavinu, talase, jer su najbolji lekovi za smirenje (ima na you tubu);

-Volite i mazite životinje. Hranite napuštene mace i kuce, pomozite im. Dajte i stostruko će vam se vratiti;

-Budite pošteni, pustite druge da odu iz vašeg života ako vam ne ide;

-Nikad ne zaboravite da imate neprocenjiv dar od Boga, a to je SLOBODA IZBORA!

-Birajte da budete slobodni;

-Budite zahvalni.

Želim za kraj ove priče da i ja izrazim zahvalnost, onako kako ja mislim da treba.

Hvala dragom Bogu, hvala Anđelima i mom Anđelu čuvaru, hvala mojim Malim Anđelima.

Hvala doktorima i medicinskim sestrama.

Hvala pravim prijateljima.

Hvala porodici i familiji.

Hvala mojoj Cici Mici.

Hvala mojim mentorima.

Hvala  na lekovima, vitaminima, suplementima, na zdravoj hrani, na energetskim isceljenjima, na novcu koji mi je sve to omogućio.

Hvala mom bivšem mužu što je otišao i tim gestom učinio da konačno počnem da živim autentičnim životom.

Hvala na isceljenju.

Autor: Katrina Gold

Jutros sam se probudila i tvoj lik mi je bio pred očima, tako stvaran da poželeh da te dodirnem… Pružila sam ruku, ali ništa! Ti samo nestade, poput sna… Poput istog ovog sna koji sam sanjala pre nego što je alarm zazvonio.

Nisam želela da se probudim, želela sam da još sanjam, da te još slušam i gledam i dodirujem… Ma, samo da osetim da si zaista pored mene, makar ni reči ne razmenili… Ipak, trudila sam se da zapamtim sve što mi se u snu prikazalo, sve tvoje reči, umilne poglede, ali i prekore…

Na nekim mestima, sećanje bledi… Ostaju nekakve šupljine, kao da fale delovi razgovora, poneka rečenica – možda baš ključna za mene. Ipak, po tezama zapisujem sve čega se sećam.

A to čega se sećam je verovatno ono najvažnije – da me negde čekaš, da si uvek tu, da nastavim napred, da ćeš me posetiti ponovo ovako… kroz san. Kažeš, nije to san, već java, samo na nekom drugom mestu! I ja ti verujem!

Ja ti verujem i sklapam oči trudeći se da ponovo utonem u san, u tu realnost koja nije sa ove planete, i da te tamo ponovo nađem. Radujem se, kao malo dete, svakom našem susretu, smišljam pitanja koja bih mogla da ti postavim, biram garderobu u kojoj bih te sačekala na tom našem sastanku…

Ali neće san na oči baš uvek kada mi to želimoi zato jedino što mi preostaje jeste da uporno čekam… I, veruj mi, čekaću sve dok dišem, da mi ponovo dođeš, da te još jednom zagrlim, da pričamo i ćutimo, da se smejemo i plačemo i tako u krug… Da, čekaću svake noći, a ti dođi kada me ponovo poželiš.

Autor: Bojana Krkeljić