Od svih „titula“ koje u životu ljudi mogu imati, sasvim sigurno je najteža ona – biti žena! A pod „biti žena“ mislim na, uopšte, biti osoba ženskog roda: devojčica, devojka, žena u zrelim godinama ili stara baka.
Mnogi će reći da to nije nikakva „titula“ i da to dobijaš samim rođenjem, ali odnos ljudi prema osobama ženskog pola bukvalno je takav kao da je to neki posao. A zašto izgleda tako?
Jedan u moru primera jeste razgovor koji se nedavno odigrao. Naime, jedan stariji čovek je svom unuku (kom žena treba da se porodi svakog trenutka) rekao: „Ako bude muško, zovi me u bilo koje doba dana i noći, a ako bude žensko – nemoj da me zoveš“.
Ovom konstatacijom ostala sam zgranuta, a još više me začudilo to što su svi prisutni na ovu rečenicu ostali nemi, pa su se još i nasmejali. Zapravo, izgledalo je kao da se svi potajno nadaju istom ishodu i u sebi se mole – SAMO DA BUDE MUŠKO.
Eto, već samim rođenjem, ženska deca uglavnom nisu poželjna, ili makar neka se „obezbedi“ jedno muško, pa posle neka se „omakne“ i koja devojčica… I sada zamislite devojčice koje odrastaju sa uverenjem da su rođene za to da odu iz kuće u kojoj su odrasle, da su stvorene isključivo za to da rađaju (mušku?!) decu, služe, kuvaju, čiste i budu pokorne ocu, bratu, mužu… ma svima!
Rekli bi sada mnogi da su ta vremena davno prošla i da to sada nije tako.. Ali jeste! Da, danas se žene više nego ikad bore za svoja prava pod ovim nebom, ali razmišljanja drugih ljudi o tome šta je prava žena i dalje su najčešće ostala primitivna.
Tako se silno željeni sin obasipa podrškom sa svih strana: on će biti stub kuće koja će, naravno, biti njegova, pravi je frajer i mnogo je cool kada menja devojke svaki drugi dan jer naći će jednu koja je rođena za to da mu rinta po kući i rađa mu decu dok on punim plućima živi svoj momački život iako odavno nije momak… Roditelji su mu sve obezbedili, njegovo je da diše punim plućima zato što je – SIN.
Sa druge strane, za ćerku važe „malo“ drugačija pravila. Ona će morati što pre da potraži „dobru priliku“ za udaju jer je sramota da ostari u roditeljskom domu (dakle, ne njenom, nego roditeljskom), moraće što pre da rađa jer vreme prolazi i sebično je davati prednost bilo čemu drugome osim produženju nečije loze. Daleko bilo da često menja partnere jer onda je odmah žena lakog morala i nije poželjna ni u svojoj, ni u bilo čijoj drugoj kući…
Prilično različita očekivanja iz samo jednog razloga – suprotni polovi. Ono što muškarca čini frajerom, ženu čini nemoralnom i tako uvek i svuda. Da ne govorimo o tome da muškarca na razgovoru za posao niko ne pita planira li porodicu i da u njegovom životu ništa ne mora da trpi zbog izbora koje pravi. Dakle, za muškarca postoji izbor – za ženu, prilagođavanje i moranje.
I kako onda reći da je lako biti soba ženskog pola? Kako živeti punim plićima u svetu koji te posmatra kao vanzemaljca ukoliko izraziš svoj stav koji se bitno razlikuje od njihovog? Dokle kriviti ženu za to što joj je muž: gladan, neuredan, izgužvan, kuća neuredna ili deca nemirna? Zar ne bi trebalo da svako ume da vodi računa o sebi? Zar deca nisu zajednička briga i odgovornost?
Da, najteži posao na svetu je biti žena jer se njima pripisuje odgovornost za sve što ne valja, od njih se očekuje da sve mogu i sve stižu, žene se rađaju kako bi muškarcima život bio lakši. I čast izuzecima, ali dokle god određeni deo populacije ne shvati da je jedino važno kakav si kao čovek i da je svako odgovoran za sebe i svoje izbore – biti žena će biti teško.
Autor: Bojana Krkeljić
