Nema smisla siliti nešto , ako to nešto ne treba da se desi.

Nema smisla čekati onog  ko neće da dođe.

Nema smisla brinuti zbog nečega nad čime nemamo kontrolu.

Nema smisla svoje misli trošiti na nekog ko svoje misli usmerava na sve drugo osim na tebe.

Zbog drugih ne rizikujte, ne trošite se, ne brinite se, ne plačite, ne insistirajte na odnosu koji ne postoji i koji je verovatno unapred osuđen na propast.  Ne silite ništa!

Otpustite i prepustite Svemiru da odradi za vas to što je potrebno.

Skloni smo da brinemo unapred, a nismo ni svesni koliko to može da šteti našoj psihi, našem zdravlju, našim odnosima sa porodicom i sa ljudima koji su tu uz nas.

Zašto ne primećujemo i uzimamo zdravo za gotovo ljude koji su nam uvek dostupni, zašto ih ne volimo i ne poštujemo dovoljno?

Nismo ni svesni koliko nam znače roditelji, braća, sestre, rođaci, pravi prijatelji.

Zamislite kako bi nam život izgledao bez njih! Svaki put kad ih uvredimo, kad povisimo glas, kad pomislimo nešto loše o njima, setimo se kako bi nam bilo da ih nema.

Volite one koje treba da volite i koji vole vas. Pružite podršku onima koji vama pružaju podršku. Dajte još više onima koji vama daju. Obratite samo malo više pažnje na one koji su tu i čije postojanje uzimamo zdravo za gotovo.

Pozovite ih telefonom, pošaljite im poruku, izađite u šetnju, popijte zajedno kafu, pokažite im da su vam zaista važni, da su vam bitniji od svakog imaginarnog odnosa sa nekim ko nam je bitan samo u mašti. Površni, tralala odnosi i razgovori sa površnim i u biti nebitnim ljudima su upravo takvi – površni i nebitni!

Ne trošite svoje dragocene trenutke na površne i nebitne, već ih poklonite sebi i bliskim ljudima koji to zaista zaslužuju.

Vi znate ko su ti ljudi, zar ne?

Autor: Sanela Dimitrijević

Teško je bilo tih dana. Osećala se nekakva težina u vazduhu, neko mrtvilo svuda oko nas. I niko nije znao da objasni šta je to… Danima su suze same tekle, tek tako, bez razloga, danima smo se budili sa nekom neobjašnjivom tugom na grudima, sa nekim pritiskom koji je udarao iz sve snage. Kao da je neka moćna sila živela duboko u nama, neka zla sila, koja je htela da izbije na površinu i uništi svaki komadić sreće dugo brižljivo građen. Nismo znali kakva je to sila! Nismo umeli da je objasnimo, samo smo znali da je tu, da postoji i da lagano postaje jača od nas. Lagano nas je savladavala, a da to nismo ni primetili. Tek je jedne večeri prasnula poput vulkana, prolomila se snažno i bacila nas na dva različita kraja sveta. Raskomadala nas je, polomila, uništila zauvek…

Ni sada ne znam ime te sile, a ni kad je nastala, niti to koliko je dugo živela u nama. Samo znam to da je bila tu dovoljno dugo kako bi nas proučila, pronašla nam slabe tačke i potpuno nas porazila na našem terenu. Primećujem, lakše se diše bez nje, lakše se korača kroz život… Ali nije isto kao ono vreme pre nje, kada smo se smejali bezbrižno i sve je bilo tako jednostavno i lako. Nisu više isti ni osmesi, ni dan, ni noć. Razorila je sila sve lepo što je bilo u nama, ostavila tek komade sećanja da povremeno za bole. Baš tog dana kada je izletela snagom đavola iz nas, baš tad je nestalo sve, u sekundi se okrenulo naglavačke ono što nam je nekada davalo snagu. Osećala se tuga u vazduhu, osećala se u nama, samo niko nije umeo, ili nije hteo, da odgonetne to šta je ona slutila i šta je sa sobom nosila.

Autor: Bojana Krkeljić