Pre nekoliko dana ugledah vest o tome da je Kanada uvela zakon po kom više kozmetičke kuće neće smeti da vrše testiranje na životinjama. Dobra vest! Ubrzo nakon toga pročitah da je u Srbiji neko otrovao desetak pasa, eto tako. Loša vest!
Elem, ti psi nisu bili ni lutalice, ni besne životinje koje je neko u samoodbrani morao da ubije – živeli su kod svog vlasnika koji je imao dobre uslove za njihovo držanje. Ali, nekome su smetali jer: laju, trče, osećaju se, postoje…
Naravno, sasvim je sigurno da uslovi u kojima su bili čuvani nisu bili idealni, ali ono što je najbitnije to je da životinje nikoga nisu ugrožavale. Činjenica je jedino to da se ljudskost u mnogim ljudima, naprosto, izgubila.
Dakle, država nema dovoljno azila i u moru drugih problema niko ne misli o tome da reši pitanje napuštenih životinja koje umiru na ulicama ili postaju agresivne, pa tako ugrožavaju i ljude. U čitavoj toj priči nađu se plemeniti građani koji žele da zbrinu životinje, da ih čuvaju i omoguće im da žive onoliko dobro koliko je to u njihovoj moći. I ne očekuju ti ljudi pohvale i priznanja (mada bi malo finansijske ili bilo kakve druge pomoći dobro došlo), ali razumevanje okoline je svakako neki minimum koji bi se mogao očekivati.
To što neko drugi nema želju da drži ljubimce u dvorištu ili kući, što mu smetaju, ne voli ih ili ne podnosi, takođe je potpuno legitimno, ali neka dozvole drugima pravo na njihov izbor. Ukoliko vas nečiji ljubimci zaista uznemiravaju i ugrožavaju, postoje službe kojima se možete obratiti, postoje čovečniji načini na koje se to rešava. Ubistvo nije rešenje!
Kao što nemate pravo da ubijete čoveka koji vam se, eto, ne dopada i sa kojim ne govorite, tako nemate pravo da oduzmete život ni nedužnoj životinji! Zaista, šta treba da bude u glavi osobe koja potpuno mirno i svesno posipa otrov po dvorištu željno iščekujući da psi naiđu i pojedu ga? Koliko treba biti bezosećajan da znaš da će, nakon što uzmu taj otrov, životinje umirati u najgorim mukama, da će ih boleti, da im neće biti pomoći? A onda će, kada svane, neko ko ih voli i koga su one činile srećnim doći i videti ih kako leže nepomične…
I onda gledate nečiju patnju, slušate o njoj i pravite se ludi, pravite se kako ne znate ništa o tome… A znate odlično! Znate jer ste svoj plan spremali unapred ne misleći o tuđoj boli.
Da, takvih „ljudi“ se treba plašiti jer, očigledno, ne prezaju ni od čega kako bi sve bilo po njihovom i kako bi ugodili sebi. Neće se libiti da povrede ili ubiju ni čoveka ako osete da ih ugrožava, staviće malo otrova bilo kome kao posluženje i čekati da padne kao pokošen dok mu se, prijateljski, smeju u lice.
Životinje nisu krive za to što nemaju gde – mi smo krivi jer ne vodimo računa o njima i bacamo ih gde stignemo kao da nisu živa bića; nisu krive za to što laju, mjauču, bleje, gaču… – one ne znaju drugačije da izraze osećanja; nisu krive za to što ih ne volite – to je stvar vašeg izbora; nisu krive za to što su gladne i žedne – samo su živa bića. To što za njih nemamo vremena, tretiramo ih kao smeće, tučemo ih, izgladnjujemo i koristimo u razne svrhe koje nisu prigodne za živa bića – e, za to smo mi krivi.
Zato se bolje potrudite da se nešto ozbiljno promeni po pitanju bezbednosti svih živih bića i nećete imati potrebu da ubijate kako biste rešili problem koji uopšte ne mora da postoji i nemojte napadati one koji rade makar nešto kako bi taj problem bio rešen. Dosta smo se igrali detektiva, Bogova i advokata, preuzmimo ulogu koja nam je svima dodeljena, a to je da budemo LJUDI!
Budimo ljudi i rešimo problem na ljudski način, pomozimo slabijima i potrudimo se da tražimo konstruktivna rešenja za bilo koji problem jer nam je glava i data da njome razmišljamo, a nasilje nikada nije bilo odlika zdravih i pametnih ljudi. Nasilje praktikuju oni koji drugačije ne znaju, koji nemaju osećaja i nemaju čime da razmišljaju.
Autor: Bojana Krkeljić
