Danas sam radila Reiki tretman sa ćerkama moje učenice koja je prošla prvi stepen Reiki obuke.
Obe su primetile pozitivne promene kod svoje majke u prethodnom periodu, pa kad su došle majci u posetu ona im je predložila da rade sa mnom, a one su sa radošću prihvatile. Dve tinejdžerke od šestnaest i sedamanaest godina, dve divne duše kao i njihova majka.
Tokom Reiki tretmana obe su otplakale što majka ne živi sa njima, ali situacija je takva bila da to prosto nije bilo izvodljivo. Tužno mi je uvek kada vidim da deca pate zbog izbora svojih roditelja tj zbog nesvesnosti roditelja. Čak iako se raziđu ljudi treba da pronađu način da ostanu prijatelji zbog dece, ona nisu ništa kriva. Potrebno je pronaći način da se skloni ego i ponos u stranu, potreba da se neko sveti drugome preko dece, a ka deci samo ljubav usmeravati. Naravno taj ego bi bilo poželjno skloniti u stranu pre nego deca dođu na svet, ali je to druga tema.
Svašta smo još nešto isprocesuirale tokom individualnih tretmana i obe su ustale sa osmesima, sa osećanjem rasterećenja i osećajem sreće i sa željom da opet prime Reiki. Okice su im se sijale. Lica su im bila ozarena bez i malo preterivanja.
Bilo je tu tehnika isceljivanja odnosa, prihvatanja, puštanje pokojne a voljene bake, rad na nekim strahovima, i naravno priča o momcima.
Meni je bilo potpuno preslatko kada mi je mlađa ćerka nakon završenog tretmana prišla i pitala da me zagrli. Divota i blagoslov zaista. Nakon kraće pauze upriličen je i tretman za stariju sestru, nakon čega smo sve četiri malo prodiskutovale kako bi se dodatno kockice posložile zbog familijarne karme a onda smo i podelile obrok i razišle se uz zagrljaje i osmehe.
Zahvalna na svemu.
Svetlost svetu.
S ljubavlju,
S.
Autor: Sanja Dejanović
