„I, gle, odjednom otkrivamo skriveni zaton s maslinama i kestenovima. Seoce Portofino pruža se kao mesečev srp oko ovog mirnog bisera.“
Ovako je u „Životu skitnice“ Gi de Mopasan pisao, kada je 1889. godine uplovio u prelepi zaliv Portofino.
Mi i danas možemo da osetimo što i slavni francuski pisac, koji je među prvima opisao svoju opčinjenost ovim ligurskim selom u okrugu Đenova u Italiji. Pre toga, Portofino je bio poznat samo malom broju bliskih prijatelja britanskog konzula ser Montagjua Jejts – Brauna, koji je 1845. godine pretvorio bedem iz 16. veka u velelepnu vilu na vrhu rta.
Izdvojen među borovima, Braunov zamak danas nudi posetiocima isti pogled na mali zaliv Tigulio, okružen drevnim selom sa kućicama okrečenim pastelnim bojama, zbijenim jedna uz drugu u podnožju crkve San Martino koja je sagrađena u XII veku u stilu lombardijske romanike.
Portofino je bio siromašno selo, naseljeno ribarima koji su sidrili svoje brodiće u maloj luci zaštićenoj i od vetrova i od mora. Danas je drevni Portus Delphini, koji je opisao Plinije Stariji a divio mu se Petrarka, pun luksuznih jahti. Mali trg koji se spušta prema moru postao je glavno stecište svetskog džet – seta. Kuće, koje su 50 – ih godina prošlog veka bile prave straćare, danas su vile vredne zlata. Mnoge su čak pretvorene u skupocene butike i pomodne cafee.
Ipak, i pored svih transformacija koji je ovaj mali raj preživeo, prizori na razglednicama su i dalje ostali isti. More oko zaliva proglašeno je morskim rezervatom da bi se omogućio opstanak retkih morskih vrsta koje tu žive (ortokolarije, sunđeri, korali, morska trava i dragoceni srveni koral). Nepravilno morsko dno je idealno skrovište za mnogobrojna različita mikrostaništa, a svako od njih krije mnoštvo različitih biljaka i životinja.
A na obali, susreću se i zajedno opstaju dva podneblja, mediteransko i srednjoevropsko, u kojima uspevaju dva tipa vegetacije – razne vrste borova, mediteransko žbunje i zimzeleni hrast na obroncima prema moru, a grab, kesten, hrast i lešnik na severnoj strani. To je jedna od najčudnijih lokalnih odlika. Druga specifičnost je to što se u maloj srednjovekovnoj crkvi San Đorđo nalaze mošti svetog Đorđa, za koje se do danas ne zna kako su ih krstaši doneli iz Svete zemlje.
Čak i na slici deluje fantastično, zato ako imate priliku da obiđete ovo malo mesto, nemojte je propustiti.
Autor: Danica Žunjanin