Kada ne govorim,

misliš da nešto krijem, lažem.

Zar nikad nisi pomislio

da nemam šta da kažem?

Priznaj

da nisi gledao kako se grle ptice,

priznaj,

da ne daš kiši ni da ti dotakne lice.

Ti nikad nećeš umeti

u mesec da gledaš kao ja,

i nikad nećeš razumeti

rečitost ćutanja.

Aleksandra Vujčić je mlada devojka koja se bavi pisanjem poezije, pevanjem, komponovanjem. Rođena je u Petrovcu na Mlavi, živi na relaciji Požarevac – Bistrica (selo u opštini Petrovac na Mlavi). Veoma je svestrana, obožava umetnost u svakom smislu, voli da čita, da putuje, obožava da posećuje muzeje i na svojim mnogobrojnim putovanjima je posetila Ermitaž u San Petersburgu, Tretjakovsku galeriju u Moskvi, Luvr, grobnice u Egiptu…

Napisala je i objavila svoju prvu zbirku ljubavne  pozije pod nazivom “Lebdenje”.

Razgovarali smo sa Aleksandrom o njenoj poeziji, o životu, o njenim poslovnim planovima.

1.Kada si počela sa pisanjem poezije?

Oduvek sam ja nešto pisala, čitala… još u nižim razredima osnovne škole sam počela ponešto da zapisujem, dečije stihove i rime. Tata je dosta čitao, tako da sam na umetnost upućena od kad znam za sebe, s obzirom da je i on čitavog života u svetu muzike, tako nam je preneo tu ljubav i ka muzici, čitanju, slikarstvu i ka svim drugim oblicima umetnosti.

2.Da li je postojala neka situacija u životu koja te je podstakla da svoje emocije pretočiš na papir?

Naravno, poezija je iz mene krenula da teče kada sam povredila kičmu, pored bolova koje sam konstantno osećala, u meni se javilo još bolnih osećaja, kada sam se zaljubila. Tako da su svi ti osećaji zajedno, u meni pokrenuli lavinu osećaja i osećanja, koje sam ja pretočila u pesme. Ali se dugo čekao trenutak da pesme budu objavljene, jer nisam ozbiljno razmišljala o izdavanju zbirke. Počela sam pesme da delim na društvenim mrežama, svidele su se Snežani Milošević, slikarki iz Kostolca, na otvaranju njene izložbe sam bila gost, tu me je čula Maja Kopun, koja me je uputila na pesnikinju Slavicu Pejović, ubrzo su se održavali pesnički susreti „Kostolačka žiška“, nakon toga sam na pesničkom fetivalu „Orfej sa Dunava“ osvojila nagradu. I nakon toga sam se slučajno srela sa Slavicom Pejović, koja je bila inicijator moje zbirke, pregledala je moju poeziju, i uvela me u svet pesnika. Kasnije su se nizale pesničke manifestacije, druženja, saradnje.

3.Da li pored poezije pišeš i prozu?

Pišem dnevnik od 1999. godine. Pored dnevnika, pišem i priče, i beležim neke svoje impresije, kada sam posebno nadahnuta i inspirisana bilo lepim, ili onim manje lepim dešavanjima koja u meni bude snažne osećaje. Pored tih osećaja bitne su mi i situacije i ljudi koje me bude, koje me osvešćuju, i čine da živim u trenutku.

4.Imaš li neke rituale prilikom pisanja?

Ne mogu to nazvati ritualima, jer mnogo zavisi od toga gde se nalazim u tom trenutku. Kada pišem dnevnik, to uglavnom bude uz kafu i muziku, klasičnu, jazz ili neku relax muziku, zavisi od raspoloženja. Iako je „dnevnik“, ne stižem da pišem svakog dana, ali na par dana u tezama ispišem šta je važno a onda kasnije upotpunim. U takvim situacijama spas mi je diktafon. Za priče i prozu najčešće dobijem inspiraciju tokom čitanja. Zanimljivo je da poeziju u poslednje vreme najčešće beležim kada sam na svirci, u telefon, a onda kada neka od pesama treba da dobije krajnju formu, to se onda odvija u tišini i najčešće noću. Jer ima u noći neka posebna magija. Ja imam različite faze, nekada pišem u sveske, a nekada kucam u komp, zavisi od raspoloženja.

5.Kako se zove tvoja prva zbirka pesama i zašto si joj dala takav naziv?

Moja prva zbirka pesama zove se „Lebdenje“ a naziv je dobila po mom osećaju koji sam imala dok sam je stvarala i sređivala. Lebdenje, kao bestežinsko stanje jednog bića, jer telo svakako nosi duh, a kad se telo više ne oseća, onda se lebdi. Izdavač moje prve zbirke bila je biblioteka „Đura Jakšić“ iz Petrovca na Mlavi. Želela bih da im se ovim putem još jednom zahvalim na nesebičnoj podršci i pomoći, čitavom kolektivu. Zahvaljujem se opštini Petrovac na Mlavi, kao i udruženju „Fabrika“, koji su pomogli da moja knjiga ugleda svetlost dana. Zahvaljujem se i Snežani Milošević, Slavici Pejović, Slavici Jovanović, Marini Stojković, Danijeli Đorđević, Sanji Balabanović, profesoru Danilu Radojkoviću, Draganu Mlavskom, Juliji Bašić, Centru za kulturu Požarevac, Aci Lukiću… i svima koji su me podržali i koji su prisustvovali na mojim promocijama.

6.Da li je u pripremi druga knjiga, možeš li nam otkriti nešto o drugoj knjizi? Kakvog će sadržaja biti?

O drugoj knjizi razmišljam, ne mogu vam otkriti ništa, jer još uvek nisam sigurna hoće li to ponovo biti zbirka pesama, ili ću se odlučiti za prozu s obzirom da imam puno materijala koji zahteva obradu, što iziskuje puno rada. Ja se zanimam za sve ono što nas čini živima, za ljubav, osećaje, osećanja, volim život, ljude. Tako da će se i sledeća knjiga baviti istom tematikom.

7.Kada planiraš da izađe?

Nisam tip koji planira, već sve radim kada sam raspoložena i kada za to dođe trenutak, tako je bilo i sa prvom zbirkom, tako će biti i sada, ali se ja nadam se da će biti do kraja godine.

8.Čime se još baviš pored pisanja?

Pisanje je moja potreba, i trudim se da to zauvek i ostane, ne bih mogla da kažem da se time bavim. Ako vam kažem da sam po struci Specijalista strukovni inženjer prehrambene tehnologije, a da sam član Venus benda iz Požarevca, već skoro deset godina vi izaberite koje ćete mi zanimanje pripisati. Imam niz hobija, volim da čitam, da putujem… pisala sam i tekstove pesama, pomalo komponovala. Postoji par pesama koje sam u saradnji sa Jocom Kingom i Milošem Markovićem Markašem, kao i Milošem Kikom, komponovala za moju sestru.

9.Možemo li čuti tvoje omiljene stihove?

Nemam omijene stihove, podjedanko su mi dragi svi, jer su svi proživljeni , tako da se i dalje periodično vraćam na svaki od njih. Ako bih morala da izdvojim neki, neka to bude:

“ Prišij mi dugme na rane,

da se ubuduće otkopčavam.

Tamo, gde sam oduvek pucala.”

Kraj pesme Dugmad za rane, u njoj postoji deo tog lebdenja, po kome je zbirka dobila naziv

(Ili pesma BUDALA.) 

10.Kako provodiš vreme u izolaciji?

Malo sam u Požarevcu, malo u selu sa porodicom, tako da se utrošak vremena znatno razlikuje od lokacije. Koristim seoski svež vazduh za šetnje i boravak u prirodi, a kada sam u Požarevcu čitam, pišem, gledam online predstave, posećujem virtualne muzeje…  Kako ne mogu da putujem fizički, korisristim vreme da se informišem o destinacijama koje bih volela da posetim.

Omiljeni pisci: Dostojevski, Pekić, Sioran, Mika Antić, Puškin.

Omiljeni slikari: Albreht Direr, Ajvazovski, Žak Luj David.

Za kraj ovog razgovora, možeš li našim čitaocima reći neku poruku za provođenje vremena u trenutnoj izolaciji?

Uživajte u životu, budite zahvalni na svemu što vam je dato, volite ljude oko sebe, budite dobro raspoloženi, opraštajte sebi i drugima, verujte.  Slušajte svoje srce i sanjajte, život nije uvek lak, ali je uvek divan.

Hvala ti Aleksandra, uživali smo u ovom predivnom razgovoru. Želimo ti mnogo sreće u daljem radu i životu i nadamo se ponovnoj saradnji.

Intervju obavila: Sanela Dimitrijević