Šta je zajedničko svakom modernom čoveku na kugli zemaljskoj, bez obzira na nacionalnost? Zaborav! Svi teže pojednostavljivanju stvari. Ili bar izgleda da će biti jednostavnije ako zaboravimo ko smo i odakle potičemo. Kakva nam je istorija bila, kakva nam je književnost i da li su stari mitovi i legende odavno zaboravljeni?

Orhan Pamuk u svom romanu ,,Žena crvene kose” tematizuje osećaj zaborava kroz prizmu dve drevne priče o caru Edipu i persijsku priču o Rustemu i Suhrabu. Orhan Pamuk je turski pisac, dobitnik je i Nobelove nagrade za književnost. Nepresušni toponim u njegovoj književnosti jeste upravo njegov rodni grad, Istambul. Njegovi romani su prevedeni na više od šezdeset jezika.

Sofoklova priča o caru Edipu, govori o ubistvu oca i ženidbom majke, sa kojom je Edip imao i potomstvo. Pred samo rođenje sina Edipa, kralj je čuo za ovo strašno proročanstvo i naredio vojnicima da njegovog tek rođenog sina ostave u šumi da umre. Međutim, dečak ne umire već se posle nekog vremena vraća i ubija oca ne znajući da mu je otac. Saznaje svoju strašnu istinu tek kada kuga napada njegov narod. Od te spoznaje Edip je sam sebe oslepeo i otišao iz kraljevstva.

Persijska priča o Rustemu i Sunhrabu, govori o ubistvu sina. Rustem je bio veliki junak, koji je zalutao u nepoznatu zemlju, posle kratke romanse sa princezom vratio se u svoju zemlju. Njegov sin Sunhrab kada je odrastao želeo je da spoji svoje kraljevstvo sa očevim i krenuo je kod Rustema. Dva junaka su se srela na bojištu i otac je ubio sina, ne znajući da mu je on sin.

Ove dve priče su od izuzetne važnosti za ovaj roman, jer nam daju i dve mogućnosti za njegov kraj. Džema otac napušta pred odlazak u gimnaziju, tražeći mušku figuru on odlazi sa majstorom Mahmutom da kopa bunar, da bi zaradio za upis na fakultet.

Odnos između majstora Mahmuta i Džema je iz prijateljskog prerastao u odnos oca i sina. Kopali su bunar u jednom malom mestu pored Istambula, radeći sve uz pomoć čekrka i kante. Džem je u Oregonu prvi put ugledao ženu crvene kose, u koju će se zaljubiti I sa njom će ostvariti svoje dečačke snove.

Džem jednog dana napušta svog majstora, posle pada kante na dno rupe u kojoj treba da se pojavi voda. Uplašen beži, misleći da ga je ubio. Narednih trideset godina će svakodnevno misliti o majstoru Mahmutu i pokušavati sebi da objasni zašto ga je tako kukavički ostavio. Kao što vidite ovaj deo možemo uporediti sa Edipom, jer on ubija svog oca. Džem kasnije završava fakultet, ženi se i sa ženom podiže svoju građevinsku firmu pod nazivom ,,Sunhrab”. Život nastavlja svojim tokom, sve dok jednog dana ne pročita mejl, koji mu šalje njegov sin. Sin? Da bi saznao šta se zaista desilo u Oregonu pre trideset godina kreće na put. Ko je žena zbog koje je otac ostavio njega i majku? Ko je majka njegovog sina? Ukoliko želite roman koji je pun simbola i drevnih priča koje se prepliću sa sudbinom glavnog junaka, na pravom ste mestu. Roman koji ćete pročitati u jednom dahu, čekajući kraj koji će ispričati žena crvene kose.

Autor: Dragana Milutinović

U svakom od nas krije se mali buntovnik ili mala buntovnica koji samo čekaju pogodnu priliku da izađu i pokažu svetu ko su. Većina nas odrastala je uz tradicionalne bajke i ako mene pitate, to je sasvim u redu. Ne kažem da ove bajke nemaju mana – nekada su potpuno nerealne i stvaraju kod dečaka i devojčica iluzije o tome kakva će im budućnost biti. Verujem da deci treba čitati bajke, jer upravo slušajući ove priče deca razvijaju svoju maštu i kreativnost. Na kraju dana, bajke su samo bajke i potpuno je normalno da deca dok su mala maštaju kako će postati vitezovi, kraljice ili neka magična bića.

Isto tako, verujem da deci treba pričati i sasvim realne priče, priče o običnim ljudima koji su po nečemu postali izuzetni. U redu je da deca gaje iluzije i veruju u bajke, ali  veoma je važno da znaju kakav je to svet u kojem živimo i kako i neko sasvim običan može postati junak svoje priče. Knjigu „Priče za laku noć za male buntovnice“ napisale su Elena Favili i Frančeska Kavalo. U knjizi se nalazi 100 priča o ženama koje su na neki način menjale svet. To su priče o novinarkama, književnicima, caricama, premijerkama, naučnicama, sportistkinjama, kraljicama, pevačicama, aktivistkinjama i mnogim drugim poznatim i ne toliko poznatim damama. O svakoj od ovih žena mogla bi se napisati pojedinačna knjiga, ali mislim da je veoma značajno što su sve okupljene u jednoj knjizi koja je pre svega namenjena devojčicama.

Knjigu sam dobila na poklon, od jedne buntovnice za drugu buntovnicu, od jedne Milice za drugu Milicu. Pročitala sam je u jednom dahu i jako mi se dopala. Priče su kratke i u svakoj je glavna junakinja devojčica koja je postala uspešna u nekoj oblasti života. Svaku priču prati ilustracija i citat glavne junakinje. Ako ne grešim, svaku ilustraciju uradila je žena koja dolazi iz iste države kao i žena o kojoj je priča. Veoma mi se dopalo što se spominju žene širom sveta, žene različitih zanimanja, stavova, iz različitih istorijskih perioda i što će svaka devojčica imati neku junakinju u kojoj će se pronaći. Među poznatim ženama u ovoj knjizi našla se i jedna Srpkinja, Jelena J. Dimitrijević, književnica i svetska putnica, čemu sam se posebno obradovala.

Ako mene pitate, ovu knjigu treba da pročitaju i dečaci i devojčice i deca i odrasli, zato što je odlična polazna tačka za istraživanje o ženama koje su menjale svet. Naravno da neće svako istražiti i pročitati sve o svakoj od njih, ali verujem da će svakog zainteresovati makar jedna ili dve priče, pogotovo o ženama o kojima ne znamo toliko, a koje su uradile velike stvari. Osim toga, sasvim je jasno da će male buntovnice koje čitaju ove priče  jednoga dana izrasti u izuzetne žene o kojima će se pisati ovakve knjige.

Autor: Milica Barać