Pre svega zbog toga što svaka promena znači nesigurnost, izbačenost iz konformizma i naravno klizav teren. A zatim, okolina koja je navikla na nas takve, zna u velikoj meri da zameri neki novi način razmišljanja, ponašanja i tako dalje. U stvari ljudi oko nas se više plaše nas novih, nego onih starih, jer sa nama „starima“ znali su kako da se ponašaju, ali ova situacija sa nama „novima“, e tu je već zapetljano.
Meni je sasvim normalno da nisam ista osoba koja sam bila kao tinejdžerka, kao studentkinja, kao udata žena, majka… Samo sve to kad pobrojimo vidimo koje su sve to značajne faze u životu i bilo bi zaista neobično da čovek ne doživi gomilu nekih promena. Menjamo se fizički, pa moramo onda i psihički, da ne bismo ostali na nivou običnog deteta. Preuzimanjem raznih novih obaveza, menja se mnogo toga u našim svakodnevnim navikama i to je normalno. Na kraju krajeva to je i lični napredak, pa ne igram se više s lutkama pa da biram koju ću barbiku ove godine dobiti od deda Mraza.
Poslovno okruženje u nama stvara totalni obrt dosadašnjeg našeg rada, učenja, neučenja, odlaganja. Na poslu toga nema, uđi u trku, pokaži se, malo se i laktaj ako vidiš da znanjem – iako sam jedna od onih koja smatra da je znanje najveća moć, ne možeš da postigneš nivo za koji smatraš da je tvog ranga. Tu već doživiš jednu temeljnu promenu, tu tek sve kreće iznova, dokazivanje, pokazivanje, da ne pričam o podmetanju zbog toga što si početnik i ne samo početnik, sama promena posla ma koliko da imaš iskustva, ponovo iziskuje dokazivanje. Ovo u vezi posla je samo jedan segment našeg putovanja kroz život i promena koje ono nosi.
Lično, smatram da su nam promene jako potrebne i na našem ličnom polju, jer tu tek vidimo šta smo, ko smo, dokle smo spremni da idemo i od čega smo sazdani. Jedna vrsta samospoznaje na kojoj učimo i upoznajemo svoje novo „ja“ i još jedna stepenica naviše, ne korak u prazno, mada ima i takvih momenata, nego napredovanje. Ako stojimo u mestu i ne menjamo se, to je infantilno i nedostojno čoveka. Normalno je da čovek teži onome što je napred, što je iznad. Izazov, to je put kojim je potrebno ići i nova šansa za nešto, možda, još bolje.
Čitam neki dan, žena u šezdesetoj godini upisala fakultet, pa fantastično! Nije se prepustila dokonoj svakodnevnici, već je hrabro stala na crtu sa koleginicama i kolegama, decom koja mogu da joj budu unučad. Zar to nije za svaku pohvalu? Kad mi kažu moji nazovi prijatelji koji me znaju još iz srednje škole – promenila si se – pa jesam i mislim da je to hrabrost, a ne nešto loše. Hrabrost je i što sam se udala, rodila decu, sve je to hrabrost. Negde usput sam, od silnih obaveza izgubila sebe, ali sad je vreme da se ponovo pronađem i to još bolja nego što sam bila. Zašto bolja, e pa zato što sada iza sebe imam i iskustvo, upoznala sam i neke svoje lične granice, ali i htenja. I saznala pritom da toliko toga još želim i mogu da uradim.
Nemam šta drugo da Vam kažem, nego da budete hrabri šta god da radite i da se ne zaustavljate na jednoj stepenici i tu se vrtite u krug, tapkajući po već izgaženim tragovima prošlosti. Novi horizonti i nova saznanja, to je ono van konformizma i sigurnosti koju negde duboko želimo, ali takvo prodrmavanje oslobađa svaku stegnutost. A strah, njega oterajte što dalje od sebe, uspona i padova će biti puno, samo je potrebno hrabrosti da se sve to prigrli. Dakle, na konstataciju, promenila si se – da, jesam i osećam se odlično.
Autor: Male Velike Stvari
