„U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit“ – tih osam reči i 29 slova bilo je sasvim dovoljno da se, poput grudve na planini, pokrene lavina Tolkinovog univerzuma čija popularnost i dalje ne jenjava, naprotiv, sve je jača i jača.
Začetnik moderne epske fantastike, Džon R. R. Tolkin, sredinom pedesetih godina dvadesetog veka objavljuje delo prema kom je, zahvaljujući Piteru Džeksonu, snimljen i film Gospodar prstenova.

Inspiracija dela je večita borba dobra i zla, u ovom slučaju borba slobode protiv apsolutne moći, koja jedina može biti apsolutno zlo. Jasno se vidi ne samo apsolutno zlo u liku Saurona, već i kako Prsten kao njegov artefakt iskušava dobre junake i kako mu oni pre ili kasnije podležu.

Gospodar prstenova je izrastao u najveći mit savremenog doba. Opaki prsten moći i neočekivan junak koji treba da ga uništi. To je priča ispunjena patuljcima, ratnicima, čarobnjacima, vilenjacima i čudovištima koji su plod mašte jednog čoveka. Ali ovaj roman je mnogo više od mašte. Priča ima zanimljive veze sa stvarnošću…

Već u samom zapletu ostavljena je široka paleta mogućnosti razrade dela bilo u junački ep, bilo u dramu ili tragediju. Mitovi mnogih naroda, a isto tako i filozofija starih Grka preuzeta i obrađena u Silmarilionu predstavljaju genijalan uvod u događaje opisane u Hobitu i trilogiji „Gospodar prstenova.“ Tolkin je, želeći da svojoj deci ispriča priče pre spavanja, stvorio maestralno delo o ničeovskom problemu volje za moći te snazi pojedinca sposobnog pobediti tu istu volju svojom dobrotom i jednostavnošću. Taj svet potpuno je oživljen spektakularnom ekranizacijom, što je i bila davna želja slavnog autora.

Da li ste znali da je čuvena grupa Led Zepellin, pod direktnim uticajem ove knjige snimila čuveni hit „Stairway to Heaven“.

Već toliko puta opevanu borbu dobra i zla Tolkin je uklopio u svoj do u detalje izmišljeni svet unevši u njega sva ljudska verovanja i vrednosti na kojima se temelje današnja kultura i civilizacija. Plemenitost, hrabrost, nesebična ljubav i darivanje, karakteristike su svih pozitivnih likova, dok su negativcima pripisane: požuda, neumerena vlast, moć i mržnja.

Neki će u Gospodaru prstenova videti visoku umetnost, a neki samo lepu zabavu za omladinu u kojoj nema ništa osim dečije fascinacije čarobnjacima, zmajevima i patuljcima, čudeći se kako neko u tome može da vidi nešto više od bezazlene bajke. Obe strane pak, složiće se da je Tolkinov roman jedan od najvećih mitova (post)modernog doba. I dok savremeni pisci stvaraju dela rutinski zaobilazeći mudrost prošlosti, Tolkinov ep se pojavljuje kao svež planinski vetar, jer on uči moderne čitaoce formama literature koje se ne plaše da istražuju istinu i njene protivurečnosti, lepotu i nagrđenost, dobro, ali i zlo, herojstvo i njemu suprotan kukavičluk.

Tolkin je bogato osmislio priču sa puno likova i tema koje se dotiču svih nas. Kroz sve to nam poručuje vrlo jednostavnu, ali vrlo snažnu poruku: prijateljstvo i ljubav mogu pobediti najveće zlo.

„Postoji nešto dobro u ovom svetu gospodine Frodo. I za to se vredi boriti“ – Sem Gemdži

Autor: Male Velike Stvari

Najčešće ljudi zaborave ono što im je najvažnije, a to je da žive. Da se raduju svakom novom danu, i da udahnu bar par udaha punim plućima. Da se osmehnu i da život ne provedu naboranog čela. Oni koji su pred kraj života imaju jednu želju, da odu dostojanstveno. A kada Saramago upetlja svoje prste vezano za život i smrt, ispadne jedan simpatični roman u kome je smrt, eto, baš slučajno žena.

Žoze Saramago je jedan od pisaca koje će te zavoleti na prvo čitanje. Njegovo karikiranje stvarnosti je vrlo posebno. Njegovi romani su smešteni u neko neodređeno vreme, a junaci su uvek obični ljudi, baš kao neki od nas.

“Smrt i njeni hirovi“su roman koji govori o smrti, tačnije o tome da je nekog 1.januara smrt prestala da postoji. ,,Sledećeg dana niko nije umro.” Pisac nam ne daje tačnu odrednicu vremena i prostora, dozvoljava nam da sami osmislimo taj deo.

I onda se čitalac zapita šta bi bilo kada bi ljudi prestali da umiru? Prvo su institucije bile zbunjene, a predsednici, kraljevi, poglavari su počeli da dobijaju previše pitanja na koje nemaju odgovore.

Prvo su propala pogrebna preduzeća, jer više nisu imala koga da sahranjuju. Bolnice su odjednom postale prepune, jer niko nije umirao. Ljudi su počeli da se pitaju šta se dešava? Da li je i u drugim zemljama tako? Da li možda treba da predju granicu da bi umrli?

Primirje smrti je trajalo sedam meseci. Za to vreme su ljudi pokušali da pređu u druge zemlje kako bi umrli, jer su postajali očajni. Oni koji su bili bolesni, njihova agonija je samo bila produžena. Nepostojanje smrti kao važne karike u cirkulisanju životnog lanca, ljude je doveo do očaja.

Saramago je smrt zamislio i opisao kao tridesetgodišnju ženu, lepu i zgodnu. Onu koja se malo umorila od svakodnevnog posla. Ili joj se možda nešto drugo desilo?

Da biste saznali zašto sedam meseci nije radila svoj “posao” pročitajte ovu jedinstvenu knjigu, koja će vas u nekim trenucima nasmejati, dok će vas u drugim naterati da se dobro zamislite.

Autor: Dragana Milutinović