Jedina žena čiji se lik našao na srpskoj novčanici, akademska slikarka, humanitarni radnik, ratna bolničarka, ratni fotograf, osnivač Kola srpskih sestara. Prosto da čovek ne poveruje da za jednog života ovoliko može da se uradi. Negde se čak pričalo da je pomalo bila i tajni agent.

Rodila se u Čačku 11. oktobra 1873. godine. Petrovići su decu odgajali veoma napredno za ono vreme. Gurali su ih ka tome da jure svoje snove, razvijaju talente koje su imali i traže sreću. U kući je uvek bilo pregršt časopisa, što na nemačkom, što na turskom, francuskom, italijanskom, engleskom, pa su i deca govorila po pet ili više jezika.

Sa svojom porodicom, u Beograd se doselia 1884. godine kako bi sva deca nastavila školovanje. Nadežda zatim završava Višu žensku školu i pohađa časove crtanja kod poznatog slikara Đorđa Krstića. U skladu sa svojim vaspitanjem, Nadežda je želela više. Zato odlazi u Nemačku i kod Ekstera Juzica počinje da studira slikarstvo, a za njom dolazi i njena sestra Ljubica koja je upisala Konzervatorijum i učila violinu. U Minhenu je učila slikarstvo kod Antona Ažbea kod kojeg se suočila sa jednim drugačijim pristupom tehnikama slikanja. Ažbe je u tim tehnikama prenosio shvatanje da se crtež, boja i kompozicija ne mogu odvajati i da se problemi na slici rešavaju bojom. Negovan je širok, slobodan potez. Kod Ažbea je doživela i prvo slikanje u prirodi. U njegovom ateljeu družila se sa umetnicima Vasilijem Kandinskim i Aleksejem Javljenskim, a poseban uticaj na nju ima druženje sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem i drugima.

Ljubica je, još 1974. ispričala, prisećajući se mlađih dana, kako je Nadežda bila osoba koja je volela da isprobava različite stvari u životu i prati sva svoja interesovanja.

– U trenu baci paletu, napušta slikarstvo, ostavlja sve. Zauzeta je politikom. Ide u Južnu Srbiju, ide u Bugarsku. Tako da sam joj ja govorila: „Pobogu kako ti skočiš s jedne teme na drugu?“ „Pa tako se“ – kaže – „radi“. „A, šta ti hoćeš? Samo da gudiš i ništa drugo?“ „Dobro i kaže“ – mislim pa se i sama latim štafelaja“, navodi Ljubicine reči Dragoslav Ž. Savić u svojoj knjizi „Beograd u pola četiri kod Dva bela goluba“.

Svoju prvu samostalnu izložbu u Beogradu Nadežda je imala 1900. godine. Primljena je sa podsmehom i neshvatanjem. Kritika je donekle priznala njezin talenat, ali je bila nemilosrdna u pogledu novina koje je Nadežda Petrović unela u slikarstvo. Njen stil je ličan, eksperimentalan, složen, a istoričari umetnosti na različit način opisuju njenu orijentaciju prema stilskim tendencijama tog doba. U Parizu boravi 1910. godine u ateljeu Ivana Meštrovića. Tada upoznaje Matisa, Pikasa i Rodena. Pod utiskom svega toga njeno slikarstvo se menja. Kritičari pišu kako je punu zrelost dostigla posle povratka u otadžbinu, na putovanjima po Srbiji, između 1903. i 1910. godine. Tada su nastala njena najznačajnija dela: „Resnik“, „Šuma“, „Dereglija na Savi“, „Ada Ciganlija“ i tako dalje.

Nadežda Petrović u Beograd se vraća u burno vreme srpske istorije. Uz pomoć Branislava Nušića ona osniva „Kolo srpskih sestara“ i kao sekretar tog društva ona kreće u vojnu misiju. Povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka  angažuje se u organizovanju prve umetničke izložbe, koju je otvorio kralj Petar. Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović bila je dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom je učestvovala u borbi na Mačkovom kamenu.

Posle pobede srpske vojske na Ceru i Kolubari Nadežda Petrović odlazi u Skoplje, gde se sklonila njena porodica. Rodbina ju je preklinjala da se ne vrati na bojište. Međutim, ponosna i hrabra Nadežda Petrović odlazi u bolnicu u Valjevu. Valjevom je kružila epidemija tifusa. Krajem marta 1915. godine zaraza je zahvatila i Nadeždu Petrović koja je radila kao bolničarka Infektivne bojne bolnice. Bolovala je sedam dana. Umrla je od tifusa 3. aprila 1915. godine.

Njene napore, bez reči, najbolje je istakao vojvoda Živojin Mišić. Obilazeći valjevsku bolnicu, sa svojih grudi je skinuo medalju za hrabrost i okačio je na Nadeždinu bolničku bluzu.

Autor: Male Velike Stvari