Nastasja Nedimović, poznatija na društvenim mrežama kao cancer influencer, prava je žena lavica. Sa samo 27 godina, dok je bila u drugom stanju dijagnostikovan joj je kancer, ali joj to nisu saopštili sve dok se nije porodila. Ova žena borac odgovorila je na naša pitanja i još jednom nam je pokazala da je čovek jak onoliko koliko veruje u sebe!

Da li verujete u zdravstveno vaspitanje kao predmet u školama, jer je prevencija, kao „čistoća pola zdravlja“, kako glasi narodna izreka?

Da. Prevencija je pola zdravlja, ali i više od toga, ona je kultura svakodnevnih izbora. Deci treba dati praktične veštine: san, ishrana, kretanje, upravljanje stresom i osnovna zdravstvena pismenost. Škola je idealno mesto da se te navike ugrade rano.

Smatrate li da su znanje i nauka na istom putu pronalaženja načina da se olakša put do zdravlja ili u službi sticanja materijalnog?

Nauka i znanje su samo alat, a smer joj daju upravo ljudi. Ono što je potrebno je da je usmerimo na dobrobit ljudi iz čega će da se izrodi nešto sjajno, kao i uvek kroz istoriju.

Da li mislite da je medicina svemoguća ili da ima nedostatke koje je teško ispraviti uprkos stalnim dostignućima koje ih prate?

Moderna medicina je izuzetna, ali ne svemoguća. Ima granice, posebno tamo gde navike i okruženje hrane bolest. Potrebno je uvek da pored  medicine delamo i mi sami. Najbolje rezultate vidim kada se terapija udruži sa preventivom, kvalitetnom ishranom, pokretom, snom, ljubavlju, mentalnom higijenom i podrškom zajednice.

Da li osećate da uskoro dolazi budućnost u kome minimalno dolazi do oštećenja duha i tela, ili ćemo dugo čekati da iskoristimo tu „čarobnu pilulu zdravlja i vitalnosti“?

Možda će jednog dana i biti moguće sprečiti minimalno oštećenje tela, ali na svojoj podsvesti, svesti, duhovnosti i unutrašnjem biću moramo sami raditi i negovati, za to ne postoji nikakva magična pilula. Ono što očekujem i što bih volela da se ostvari je sve bolja prevencija i briga o sebi: manje invazivne procedure, preciznija dijagnostika i kvalitetni suplementi i ishrana. Budućnost su mali, pametni koraci, dosledno, svaki dan.

Koliko se u medicini prihvataju nove ideje i metode kod nas?

Sporije nego što bismo voleli, ali pomera se. Ključ je u edukaciji i povezivanju struke sa realnim potrebama ljudi. Takođe, našim doktorima, naročito onkolozima i hematolozima je dodatno potrebna psihološka i emotivna podrška.

Kakvo je duševno, a kakvo fizičko stanje našeg naroda, po Vašem mišljenju?

Vidim umorne, ali žilave ljude. Fizički nas „košta“ sedeći način života, brza hrana, duševni i hronični stres. Ipak, zajedništvo, humor i porodica ostaju naši jaki analgetici, to sam osetila i na svojoj koži.

Koje su Vaše preporuke za očuvanje dobrog zdravstvenog stanja?

Osnova su kvalitetan san, kretanje svaki dan, proteini i vlakna u svakom obroku, hidriranje, sunce i boravak napolju, ljubav, porodica, fizički rad, kao i rad na emocijama, unutrašnjem ja i međuljudskim odnosima. Redovni pregledi i  pametni dodaci ishrani prema potrebi i nalazima.

Kako održavate vitalnim svoje telo i um, u burnim i neizvesnim vremenima, kao što je naše?

Svakodnevnom zahvalnošću što sam i dalje tu, čak i u ovako izazovnim vremenima. Telo hranim jednostavno, domaćom hranom u što izvornijem obliku, sa naših prostora. Um štitim granicama i izborom ljudi i sadržaja oko nas.

Da li se čovek vraća prirodi i na čemu ste joj najviše zahvalni a treba da bude i ostatak čovečanstva?

Vraćamo se jer nas je telo podsetilo da bez prirode nema balansa. Najzahvalnija sam na njenoj tišini koja leči: sunce, voda, zemlja pod nogama, domaća hrana. To su „besplatne terapije“ koje ne zastarevaju.

Da li smatrate da priroda uzvraća udarac za čovekova zlodela ili je to samo teorija zavere, odnosno mit?

Priroda reaguje na naš odnos prema njoj. Kada je previše iscrpljujemo i ne pazimo ni malo na nju dobijamo posledice u kvalitetu vazduha, vode i hrane. Kada je čuvamo, vraća nam svojim prirodnim bogatstvima.

Od koga i na koji način i dalje učite o nezi i brizi zdravlja?

Iskreno, najviše učim i kroz sopstveni put, koji me je disciplinovao i naučio strpljenju. Telo je to koje govori šta mu prija a šta ne, a ja slušam pažljivo. Takođe, učim i od iskustva drugih ljudi, ali ne samo od stručnjaka sa brojnim diplomama nego i od onih koji to sve sami i primenjuju. Primena je najbolja škola.

Kog stručnjaka ili knjigu biste neizostavno preporučili kao blagotvornog i efikasnog zdravstvenog savetnika današnjice?

Preporučila bih knjige od dr Branimira Nestorovića, primer je knjiga pod nazivom „Kako do zdravlja na prirodan način“, kao i knjige od Ričarda Šulca i Rudolfa Brojsa.

Kako su Vam privatno, ali i poslovno pomogla znanja i veštine koje ste stekli tokom obrazovanja?

Sport me je naučio najviše i pomogao mi da se nosim sa stvarima i životom kako privatno, tako i poslovno. Naučio me je disciplini, timskoj igri i istrajnosti, dok me je menadžment koji sam studirala naučio procesu, doslednosti i strpljenju.

Da li Vam je bitnija podrška stručnih lica ili običnih ljudi kad je reč o projektima podizanja svesti o zdravlju i promocije proizvoda koje ste osmislili za zdravstvenu dobrobit ljudi?

Obe podrške su ključne, ali različito važne. Struka daje okvir i sigurnost, ljudi daju puls i poverenje. Kada se to dvoje spoji nastaje promena koja traje.

Da li planirate neku zajedničku saradnju sa kolegama koje su prošle sličan put od „trnja do zvezda“ i na čemu ćete raditi?

Da, volim saradnje koje imaju smisao i merljiv uticaj. Često učestvujem u različitim edukativnim kampanjama, radionicama, podkastima, televizijskim emisijama, događajima i sadržajima koji motivišu na prvi korak u promenama. Najlepše je kada lične priče postanu zajednička platforma nade i znanja.

Nastasja Nedimović – cancer.influencer

Intervju obavila: Katarina Matić

Tatjanin svet knjiga vam jedan otkriva potpuno nov svet. O čemu smo pričale I na koji način su knjige uticale na njen svet, pročitajte u ovom intervjuu.

Kada ste počeli da čitate knjige i sećate li se prve?

Sećam se da sam još bila u vrtiću kada sam videla sestru kako čita “Dečake Pavlove ulice” i plače. Nije htela da mi kaže o čemu se radi jer sam bila osetljivo dete, a ja sam se tada zarekla da ću naučiti da čitam. Tako je i bilo. Čitala sam još pre škole — i ta ljubav traje već četrdeset godina.

Od kada datira ideja o pisanju na blogu i sećate li se momenta kada je nastala i prvog objavljenog prikaza?

Oduvek sam volela da preporučujem knjige svojim prijateljima. U početku je to bio krug od desetak ljudi. Pre sedam godina sam počela da pišem blog i otvorila naloge na društvenim mrežama pod nazivom “Tatjanin svet knjiga”. Taj broj se s godinama značajno uvećao i doneo mi mnogo poznanstava i prijateljstava.
Prvi prikaz koji sam napisala bio je za knjigu “Otmenost ježa” Mjuriel Barberi.

Tatjanin svet knjiga: “Uvek me je fasciniralo šta sve jedna knjiga može da učini čoveku

Na koji način birate dela i pisce koje ćete prikazati i teme koje su Vam značajne za njuzleter?

Dela biram pre svega prema svom senzibilitetu, a zatim i prateći preporuke dragih kolega i bukstagramera. Newsletter je za mene intimniji kanal — tamo često pišem o svakodnevnim, ličnim i životnim temama, onima koje nas povezuju i inspirišu.

Da li je postojala knjiga ili pisac koja Vas je usmerila na posao kojim se sada bavite?

Uvek me je fasciniralo šta sve jedna knjiga može da učini čoveku — kako može da ga podstakne da misli, menja se, raste. Ta magija reči me je i dovela do posla kojim se danas bavim: predavanja, edukacije i deljenje inspiracije kroz knjige.

 Kako vidite ulogu knjiga u 21. veku i onih koji se njima bave?

U vremenu brzine i površnosti, knjige su postale utočište. One nas uče da zastanemo, razmislimo i vratimo se sebi. A oni koji se njima bave, i pisci, i čitaoci, čuvaju dragocenu kulturu pažnje, smisla i istinskog dijaloga.

 Šta mislite o delima koja su popularna kod nas?

Popularnost ne znači uvek i kvalitet, ali često može biti dobar početak. Ako neko zahvaljujući jednoj popularnoj knjizi otkrije radost čitanja i kasnije poželi da istraži dublje slojeve književnosti — to je već velika pobeda. Svaka knjiga koja probudi ljubav prema čitanju ima svoju vrednost.

Da li Vam je bitno da Vas prati veliki broj ljudi ili samo odabrani ljubitelji čitanja?

Važno mi je da me prate ljudi kojima će moje preporuke značiti. Broj je potpuno nevažan. Ako uspem da inspirišem samo jednu osobu da pročita knjigu koja će joj promeniti pogled na život — uspela sam.

Koji drugi dar biste voleli da imate, sem spisateljskog?

Volela bih da sam vešt slikar. Često zamišljam kako bi bilo moćno slikom preneti ono što rečima pokušavam da opišem.

Šta po Vašem mišljenju čini dobrog pisca, jer knjiga je sekira za zaleđeno more u nama?

Dobrog pisca čini iskrenost. Ne tehnička savršenost, ne forma, već hrabrost da se ogoli, da piše iz onog najdubljeg mesta u sebi. Dobar pisac ume da nas pogodi tamo gde smo mislili da smo bezbedni — i da nas upravo tim udarcem probudi.

Po čemu biste voleli da Vas pamte: kao strastvenog čitaoca ili pisca koji bi svojim delom zainteresovao druge za čitanje putem objava, slikanja knjiga, pisanja prikaza i slično?

Volela bih da me pamte kao dobru ženu — iskrenu, radoznalu i posvećenu. Sve ostalo proizilazi iz toga.

Šta biste preporučili knjigoljupcima, ali i onima koji to nisu?

Knjigoljupcima bih poručila da ne jure broj pročitanih naslova, već da svaku knjigu dožive celim bićem.
A onima koji ne čitaju — da potraže onu jednu knjigu koja će ih pronaći. Jer prava knjiga uvek nađe put do čoveka, samo je pitanje trenutka.

Smatrate li da čovek koji voli da čita živi hiljadu života, a onaj koji ne voli još uvek nije pronašao štivo za sebe?

Apsolutno. Čitanje je najlepši način da pređemo granice stvarnosti, vremena i prostora. Onaj ko ne čita, nije lenj — samo još nije naišao na knjigu koja će ga razbuktati.

Koja Vam je omiljena knjiga i zašto, a koju ne biste čitali, uprkos popularnosti?

U različitim periodima života to su bile različite knjige: Tomas Man “Čarobni breg”, Džozef Marfi “Moć podsvesti”, Guzelj Jahina “Zulejha otvara oči”, Đorđe Lebović “Semper idem”, Haruki Murakami “Norveška šuma”…

Ne čitam knjige koje promovišu površnost, banalnost ili nasilje.

Onaj koji voli da piše trebalo bi i da čita što više i raznovrsnije. Koje kolege rado pratite i usvajate preporuke i savete?

Pratim mnogo kolega koji iskreno vole knjige. Volim one koji pišu iz duše, bez trke za lajkovima, one koji knjigu zaista žive. Cenim kolege koje znaju da naprave most između književnosti i stvarnog života — da knjige pretvore u iskustvo, a ne u obavezu.

Na čemu sada radite i da li ćete nastaviti da pišete utiske o pročitanom ili će se uskoro i vaši uvidi o književnosti naći između korica knjige, kao što je slučaj sa Vašom koleginicom, Anđelkom Petrović?

Trenutno radim na nekoliko edukativnih projekata i kurseva o pisanju i komunikaciji, ali knjige su i dalje u središtu svega što radim. Pišem prikaze, newslettere. A nikada se ne zna, možda se jednoga dana sve te priče, emocije i promišljanja nađu između korica knjige.

Intervju obavila: Katarina Matić