Nebrojeno puta smo čuli izjavu da se treba rukovoditi emocijama, da su emocije one koje kreiraju naš život i da sve kreće od njih. I to je tačno. Kada bi svi naučili jezik duše i slušali šta nam emocije poručuju, sugurna sam da bi nam život bio lakši, lepši i lepršaviji. No većina ljudi se rukovodi starim naučenim uverenjima da samo glava ima pravo a da su emocije za gubitnike i slabiće. Tada se ceo život rukovode isključivo snagom razuma, što ponekad i jeste ok, ali u potpunosti zapostavljaju svoje unutrašnje biće, ono suštinsko u njima što vapi za razumevanjem. Kada sve ono što su glava i razum isplanirali padne u vodu, nastupaju „loše“ emocije. Osećamo se loše, besno, nesrećno, ljuto. Krivimo sebe, krivimo druge. A u suštini, te „loše“ emocije i nisu baš loše. One nam služe da shvatimo da nismo na pravom putu, da lupamo glavom o zid a možda samo treba da pronađemo druga vrata. One nam služe kao putokaz ako smo spremni pratiti ih i otkriti tajnu koju nam žele otkriti. A da bi to mogli moramo verovati sebi i svojim emocijama.
Često čujem ljude kako govore da im se dešava da imaju osećaj kao da je neko drugi ušao u njihovo telo i da emocije koje osećaju i nisu njihove. Pa možda i nisu. Nesvesno vrlo često pokupimo emocije ljudi pored kojih smo samo prošli i očešali se o njihovu auru. U nekim situacijama možemo čak prepoznati i emocije nasleđene od predaka koje smo nasledili preko genetskog koda rođenjem. Tokom odrastanja, mnoge situacije koje smo prošli ostavile su trag koji se aktivirao u vrlo sličnoj situaciji u odraslom dobu. Tokom celog našeg života svi polomljeni fragmenti naše duše, tragajući za mogućnošću vraćanja u svoju celinu, izbijaju periodično na površinu i vrište iz nas. Traže da ih vratimo tamo gde pripadaju, traže da se integrišu u nas same.
Zato nemojte bežati od „loših“ emocija. Čak ih nemojte tako ni nazivati. Jer one nas vode ka nama samima, ka našoj celovitosti. Samo ih pustite da vas vode. Naučite da ih slušate. Oslušnite koja to emocija želi da se iznedri iz vas, šta želi da vam poruči i na koji način može da vas povede do osećaja mira, spokoja, stabilnosti. U želji da stalno osećamo „dobre“ emocije ove druge pokušavamo ugušiti. Tako činimo samo gore. Potiskujući ih mi gušimo sebe. Zato je važno pustiti te emocije da se izraze kroz nas, prigrliti ih i čuti poruku koju nam šalju.
Sada se pitate kako da naučite komunicirati sa emocijama? Tako što ih nećete odbacivati već ih prihvatiti. Dopustite da se osećate tako kako se osećate. Upitajte sebe šta je prouzrokovalo tu emociju. Umirite se i proniknite duboko u sebe, u svoju dušu. Tamo je odgovor. Često pravi izvor emocije i nije situacija za koju vi mislite da ju je izazvala. Vratite se u prošlost, u vreme kada ste se prvi put susreli sa tim osećajem. Ako ne budete uspeli prvi put, ne odustajte. Pokušajte ponovo. Vaša duša jedva čeka da se poveže sa vama. Razgovarajte sa sobom. To najbolje možete putem meditacije.
I ne opterećujte se onim šta bi trebali da osećate. Ne postoji ono što bi trebali. Vi sami znate šta je vama potrebno i koja emocija vam prija. A svima prija mir. I zato vam ga ja šaljem u neograničenim količinama. Osećate li ga u sebi?
Autor: Tijana Mihajlović
