Kada ljudi čuju da mi je omiljeno godišnje doba zima, obično me u čudu pogledaju i zatim sledi ono stvarno? Uglavnom svi pričaj o letovanju, o moru, plažama, koktelima, preplanulom tenu, dobrom provodu… nije da ja to ne volim, ali iskreno, po malo mi je to dosadno i uklapa se u neki kliše.
Zimu volim zbog snega koji mi škripi pod nogama. Zbog glasnog smeha moje devojčice svaki put kada se grudvamo, jurimo po snegu ili pravimo Sneška Belića. Zbog kafe koju pijem u toploj sobi nakon dugog boravka napolju. Volim je i zbog crvenog nosa mog dragog kog ugrejem poljupcima.
Zbog svih omiljenih praznika koji su baš zimi. Zbog iščekivanja snega za Novu godinu. Kićenje jelke u krugu porodice, ispijanje vina u onim lepim čašama dok uveče gledamo film naslonjeni jedno na drugo.
Zbog čitanja omiljene knjige pored prozora dok pada sneg. Obožavam da gledam kako sneg pada. Budi u meni neke neopisive emocije. Preplavi me neka milina. Setim se tada svog detinjstva. Svog grudvanja, sankanja, pravljenja Sneška Belića, svojih drugova iz detinjstva… Zima u meni izaziva neku nostalgiju, ali ne u negativnom smislu, naprotiv.
Ova zima donela mi je mnogo toga, mnogo preokreta. Neki su bili turbulentni, neki laki, neki lepi, neki ne… neki su i mene iznenadili. Sve u svemu ovu zimu ću pamtiti po ljudima koji su ušli u moj život, po ljudima koji su izašli iz mog života. Po odluci da se ponovo smejem kao pre, da budem jaka i svoja. Po saznanju da mnogo vredim i da mogu sve. Da nikada ne odustajem!
Eto zašto volim zimu. Više vremena sam u kući gde mogu o svemu da razmišljam, da pravim planove, da više vremena provodim sa porodicom. Kuća mi prelepo miriše na jabuke i cimet i jaku crnu kafu… zimo volim te.
Autor: Lidija Gajić