Žene i akušersko nasilje – ispovest. Valjevo, jun 2022. Prva trudnoća. Savršena. Bez ikakvih komplikacija. Moji svi rezultati od prvog dana idealni za jednu trudnicu. Bez ikakvih trzavica u toku 9 meseci, samo za poželeti i svima želim takvo iskustvo što se tiče trudnoće.
Žene i akušersko nasilje – ispovest
Privatno vođena trudnoća kod jedne od dr na ginekologiji u Valjevskoj bolnici. Na privatnim pregledima jako ljubazna, strpljiva, detaljna. U bolnici manje više isto ponašanje. Dogovoreno da me ona i porodi, prirodnim putem, ali ukoliko bilo šta krene po zlu da se radi carski rez odmah. Naravno, od toga ništa se nije desilo. Pretpostavljamo da je trebalo unapred da platimo, iako joj je naglašeno da će biti. Ali neprijatno nam je bilo da to uradimo unapred. Mada, i druga iskustva su slična iz pomenute bolnice i u slučaju plaćanja unapred.
Odlazim na odeljenje 1. juna ove godine, zbog manjka plodove vode i blagih kontrakcija koje je ctg pokazao, a ja ih nisam osećala.
Na prijemu doktor radi pregled, govori da nisam u porođaju i nakon toga radi UZ gde vidi da plodova voda otiče i zbog toga me zadržavaju. Sestre jako ljubazne na patologiji trudnoće, što me je iznenadilo. Tog 1. juna obavljeni su pregledi još jednom, rađen ctg, ja sam i dalje bez bolova. Sutradan odlučuju da mi daju indukciju kako bi videli šta će dalje da se dešava. I dalje jake kontrakcije, ali ja bolove nemam. U ponoć vodenjak puca, ali kako kažu još uvek nije skroz pukao. Ja dobijam blage bolove u toku noći, ali uspevam da odspavam par sati.
3.juna, pregled rano ujutru gde doktorka koja je inače poznata po tome što je gruba, ručno me pregleda. Vodenjak skroz otiče i ona samo govori sestrama da to očiste sa poda, a mene šalje u sobu jer nisam u porođaju. Od tog trenutka kreću jaki bolovi, ne mogu da ustanem iz kreveta, ne mogu da spavam ni da jedem. I dalje mi govore da nisam u porođaju i da se strpim jer to tako mora da boli. Slušam ih jer smatram da znaju šta rade i jer se prvi put nalazim u takvoj situaciji.
Te noći se slabo sećam, a opet je nikada neću zaboraviti zbog bolova i nespavanja.
Celu noć sam dozivala sestru, plakala, a ona nije dolazila. Kada sam na kraju besna ustala da odem do nje jer ona ne dolazi do mene, nju nalazim kako spava i hrče u sobi. Nisam na nju ljuta jer su joj sigurno lekari rekli da ja „neću još“ i da me na neki način ignoriše. Budim je, ona zove doktora koji dolazi nakon pola sata, videlo se da je i on spavao. Dolazi prilično ljut, pregleda me i govori da porođaj nije krenuo.
Vraćam se u sobu, i dalje u jakim bolovima. Plačem jer ne mogu da izdržim, kao da su mi zabili noževe u stomak. To je bilo oko 5h ujutru. Nekako sam izdržala do sledećeg pregleda koji je bio u 8:30h. Na kom sam molila doktora da mi uradi carski rez jer ne mogu više da izdržim. A on mi odgovara da za to nema indikacija. Pregleda me i upućuje u salu jer sam otvorena 6cm.
Žene i akušersko nasilje – ispovest
Pakujem se, ne znam kako. Sestra me vodi na pripremu gde već sa babicom uspostavljam lep odnos i govorim joj da ću je sve slušati. Jer želim da se što pre porodim, ali ne znam koliko snage imam za to jer bolove dugo trpim. Ona me nekako smiruje, priprema me i vodi u pretporođajnu salu. Tamo mi odmah uključuju indukciju i ctg. To je bilo oko 10h. I dalje imam jake bolove, još jače nego ranije, ali ništa drugo se ne dešava. Doktor dolazi nakon nekog vremena, pregleda me i govori da se lepo otvaram. On odlazi, ostajem sa dve babice koje su bile tu neko vreme i onda otišle u sobu pored. Pričale su i smejale se, kao da su na kafi. Ja i dalje u bolovima, sama na stolu, priključena na indukciju koju non stop donose i povećavaju dozu i njihov dolazak se svodi samo na to.
I dalje kukam, molim da zovu doktora, ali to se ne dešava.
Oko 13h doktor ponovo dolazi, pregleda me i govori da ga zovu za oko sat vremena. Posle nekoliko minuta, babica mi pomaže da ustanem da odem do wc-a, jer je doktor rekao da će mi biti lakše kada ispraznim bešiku. Odlazim tamo, ona mi govori da je zovem čim završim, a infuziju- indukciju je zakačila na šipku na kojoj je zavesa. Zovem je, ona govori da malo ustanem i stojim, slušam je ali posle nekoliko minuta više ne mogu da izdržim jer imam jake bolove. Ponovo je zovem, ona se ne odaziva. Ne znam posle koliko je došla. Posle toga se sećam jedino toga da od svega više ne mogu ni da kukam, derem se, plačem i samo okrećem glavu na desnu stranu i žmurim. Odmah dolazi doktor, koji saopštava da moramo da radimo hitan carski rez i da zovu anesteziologa što pre.
Žene i akušersko nasilje – ispovest
Dolazi i doktor koji me primio na odeljenje, on je imao jako lep odnos prema meni i pokušavao je da me smiri. Ja sam samo molila da me uspavaju jer više ne mogu da izdržim. Nekako sam ustala i otišla u porođajnu salu gde sam i dalje plakala i molila da me uspavaju, što se brzo i desilo. Sledeće čega se sećam je buđenje, govore da je beba dobila ocenu 9, a nakon nekoliko minuta mi saopštavaju da je u inkubatoru na kiseoniku, ali da nije ništa strašno.
Taj dan mi ga nisu doneli, a ja posle anestezije i svog umora nisam uspela da zaspim do kasno uveče već sam samo gledala u zid. Rekli su da će bebu doneti ujutru, jer će tad moći bez podrške kiseonikom. Sutradan ujutru donose bebe cimerkama, ali meni ne. Dobijam jako malo informacija o celom stanju osim da je beba dobro, ali mora još malo da bude u inkubatoru, doneće ga popodne.
Popodne ponovo ista situacija. Ne donose ga, i ja već besna šaljem poruku svojoj dr koja je drsko odgovorila na to, ali je i pozvala sestre da mi ga donesu na 5 minuta. Tek posle jedan ili dva dana, više se ni ne sećam, meni su donosili bebu na redovne podoje. Što se tiče laktacije i podrške, samo jedna sestra je bila zainteresovana da nam svima pomogne, ali njeno ime nažalost ne znam. Svi ostali osim nje bi trebalo da se stide kako obavljaju svoj posao!
Tužno je to što smo sve mi svesne da imamo sreće što smo žive i sa svojom decom izašle iz tog logora. Jer ono bolnica nije.
Ali dokle više da ćutimo i tešimo se time što se nama nije desio najgori mogući scenario?
A to je da beba izgubi život. Što se u ovoj bolnici dešava sigurno veoma često, ali o tome ne govori niko. Zato u ime svih majki koje su upravo to prošle u ovoj ili nekoj drugoj bolnici, treba da govorimo o ovome! Da se nikome ne ponovi jer porođaj treba da bude jedno lepo iskustvo, a ne traumatično!!!!
#anonimno
