I ova veza se završila kao i prethodne. Zorica nije imala sreće u vezama. Svaka bi trajala dva do tri meseca i … kraj. Bila je simpatična devojka, pristojna, ni po čemu se nije izdvajala ali opet bila je draga.
Jedne noći usnila je predivan san. Upoznala je mladića baš onakvog kako bi želela da izgleda njen dečko. Crn, visok sa zelenim očima, zgodan i nežan.
Ujutru kad je zazvonio sat, htela je da ga baci i razbije o pod, ali morala je na posao.
Nevoljno je ustala, spremila se i krenula. Tog dana imala je mnogo obaveza i nije stigla da razmišlja o snovima. Uveče, premorena, samo se istuširala i uvukla u krevet. I, interesantno, san se nastavio upravo tamo gde je prestao jutros. Ujutru je dugo razmišljala o tome. To joj se nije nikad dogodilo, da se snovi nastavljaju. I tako je to krenulo… svake noći san se samo nastavljao…
Počela je da uživa u tome i jedva je čekala noć.
Jedno jutro se probudila i san prekinula upravo kad je zaprosio. Nasmejala se. „Znači, noćas se udajem“.
Međutim, te noći san je izostao. Mislila je da je premorena i da će sigurno već te večeri san da se nastavi. Ali, ne, niša od sna.
Sad je već bila nervozna, ali ništa nije mogla da uradi… ili možda i jeste. Pomislila je da bi bilo dobro da posećuje ta mesta gde se sretala sa njim, možda on stvarno postoji. I tako je krenula prvo od parka, gde ga je prvi put srela u snu. Ali ništa. Nije gubila nadu. Sledeće mesto bio je kafić u kom je ona retko izlazila. Ništa. Obilazila je sva mesta iz snova, ali njega nije bilo. Već je htela da odustane kad se setila da joj je rekao da radi u gradskoj biblioteci. Odavno nije obnovila članstvo i mislila je da je to neki znak. Spremila se i krenula u biblioteku. Kad je ušla, stala je kraj pulta gde izdaju knjige i počela da se osvrće. Ali nije ga videla. Uzela je knjigu i krenula. Kada je izlazila, sa desne strane bila je kancelarija na kojoj su bila otvorena vrata. Mahinalno je bacila pogled i zastala. Za stolom sedeo je on a na vratima pisalo je direktor.
Nije znala šta da radi a onda joj pade na pamet da upita nešto.
Pokuca na vrata, a on je pogleda upitno.
„Da, izvolite?“
„Dobar dan! Htela sam da pitam da li bih mogla da donesem neke knjige da poklonim biblioteci?“
„Naravno, bilo bi nam drago.“ Nasmeja se i predivno lice mu se ozari.
Znači, on me ne poznaje. Moram da nađem način da ga osvojim. Pomislila je.
I tako, iz dana u dan, donosila je po nekoliko knjiga pravdajući se da ne može mnogo da ponese
On je bio zahvalan na tome i pozvao je da dođe na književno veče koje je trebalo da bude tu u biblioteci. Naravno da je odmah pristala.
Došla je u najboljem svom izdanju. Danima je planirala šta da obuče i kakvu će frizuru da napravi. I to njeno zalaganje dalo je dobre rezultate. Primetila je da mu se dopala. A i potvrdio je time što je pozvao na piće kada se završilo književno veče.
Dugo su ćaskali, a onda se ponudio da je otprati do kuće. Dogovorili su se i za sledeći sastanak. Međutim taj sastanak je doneo ono o čemu je sanjala, prvi poljubac.
Nakon mesec dana zabavljanja, ispričala mu je svoje snove. Nasmejao se glasno a onda shvativši da ozbiljno priča, počeo je da se raspituje za detalje. Jedino je prećutala poslednji san, o prosidbi.
Vremenom, njihova veza je bila sve jača i jedno veče je zaprosio. Čuvši pitanje, vrisnula je od sreće i jako ga zagrlila. Tada mu je ispričala svoj poslednji san.
Uživali su u svojoj ljubavi, radoznalo iščekujući šta je sledeće…. ipak nastavak nije sanjala. Nastavili su zajedno da kroje zajedničke snove.
Autor: Sanja Trninić
