Danas, sasvim slučajno, pronađoh svoju fotografiju od pre dvadesetak godina. Ta mala, bezbrižna i srećna devojčica gledala me očima punim nade. Tačno znam čemu se sve nadala, a ja sam joj te nade uništila! Osetila sam se užasno, nisam mogla da pogledam toj maloj sebi u oči. I tada kao da je devojčica sa fotografije počela da mi se obraća… Veoma jasno sam čula svaku njenu (ne)izgovorenu reč:
,, Dobro me slušaj ti, velika verzijo mene! Ja jesam samo dete koje ne zna mnogo o životu i problemima koje on donosi, ali vrlo dobro znam šta si nam, obema, obećala, a znam i to da se obećanja moraju održati. Zato moram da te pitam odakle ti pravo da odustaneš od snova, da poklekneš pred jeftinim izazovima i da pristaješ na manje od onoga koliko vredimo? Ja nisam želela da odrastem da bi me povređivali, mučili i omalovažavali, ja sam želela mnogo više i to odlično znaš. Još uvek nije kasno da ispraviš svoje greške i da nas izvedeš na pravi put, da ostvarimo svoje snove. Ne želim da slušam o tome kako je svet odraslih komplikovan, kako bajke ne postoje i kako deca mnogo maštaju, a odrasli moraju da budu realni. To je samo izgovor vas odraslih da izbegnete odgovornost koju imate prema deci koja ste nekada bili i koja još žive u vama! Ja nisam samo bleda slika onoga što si ti nekada bila, Ja sam TI! To dobro zapamti, mi smo jedno, samo sam ja manja i vidim svet onakvim kakav treba da bude – veseo, pun ljubavi, mira i sreće… treba da bude mesto na kom je sve moguće i gde mašta pobeđuje realnost. Sa druge strane, ti, čim si zakoračila u svet odraslih, zaboravila si to i krenula putem kojim svi idu. Dozvolila si da potisnu dete u tebi i da te ubede da želje treba da ostanu želje, da počneš da živiš po tuđim pravilima i otrgneš nas od svega onoga što smo toliko silno volele i htele. To ne sme da se događa, zato ti se ja javljam da te upozorim dok još nije kasno. Ja sam tu, u tebi, ti si samo porasla, ali to ne treba ništa da promeni. Hoćeš da proputuješ čitav svet; da pišeš romane; da voliš i da budeš voljena; da imaš prijatelje i posao koji voliš; da vlada mir u svetu i da ljudi znaju samo za sreću? Sve to može, veruj mi! Samo slušaj mene, svoj unutrašnji, dečji glas i sve će biti u redu. Ne dozvoli da razum savlada osećanja jer u njemu je sve ono što su te ubedili da moraš, a u srcu je sve ono što znaš da želiš i možeš. U tome je bitna razlika. Eto, rekla sam ti najvažniju stvar – ostani dete i bori se za nas i iskoristi tu svoju moć da i drugima pokažeš koliko je svet divno mesto“.
Nakon ovoga sam dugo gledala negde u daljinu razmišljajući o značaju ovih reči. Odakle god da su došle, potpuno su istinite. Kada bismo svi negovali tu decu u sebi, ono što smo nekada bili, svet bi zaista bio mnogo bolje mesto! Mi odrasli smo ga učinili manje zanimljivim, komplikovanim i lošim. Sada znam, neke od najvažnijih lekcija u životu možemo naučiti od dece ili, makar, sećajući se toga šta smo kao mali želeli i trudeći se da to i ostvarimo.
Autor: Bojana Krkeljić
